Olivija je tupo zurila u naspramni zid dugo, i tiho, a onda se lagano okrenula i pogledala Belami. „Odšetala je — šepureći se — mlatarajući donjim delom haljine.“ „Nisam to planirala.

Olivija je tupo zurila u naspramni zid dugo, i tiho, a onda se lagano okrenula i pogledala Belami. „Odšetala je — šepureći se — mlatarajući donjim delom haljine.“ „Nisam to planirala.
Samo sam poletela razjarena. Sagnula sam se i zgrabila polomljenu granu drveta što je ležala na zemlji i udarila je u potiljak svom snagom. Pala je ničice. Odvezala sam mašnu s vrata i skinula je.“ Podigla je ramena malim pokretom. „Bilo je kao da gledam nekoga drugog. Bilo je neverovatno lako. Kad sam shvatila da je mrtva, htela sam da je osramotim i zadigla sam joj suknju.“ Nijedna od njih dve nije rekla ništa neko vreme. Belami je piljila u Olivijino namršteno lice. Olivija je zurila u plafon. Belami se uzvrpoljila. „Moram da te pitam. Da li je tatica znao? Ili je možda nešto slutio?“ Olivija se namršti. „Ne, ne.“ A onda žalosnim tonom dodade: „Ponekad bih ga uhvatila kako me gleda. Zamišljeno. Namršteno. Zbog toga sam se stalno pitala...“ „Nikad te nije pitao?“ „Nije.“ Belami se pitala da li je možda nije pitao jer nije želeo da zna. Možda joj je naložio da dođe do istine ne da bi skinuo sumnju sa Alena Striklanda, već s Olivije. Nije želeo da umre ni sa mrvom sumnje da je njegova voljena žena oduzela život njegovoj kćeri. Nikada neće saznati šta mu je bilo u glavi i Belami je zapravo i laknulo što je tako. „Da li Stiven zna?“, pitala je tiho. „Rekao mi je da je njemu drago što je Suzan mrtva.“ „Ne zna. Ali danas sam se izlanula da sam znala šta mu je radila. Zato je i otišao.“ Belami se silno rastuži kad joj je Olivija ispričala kako je to izgledalo. „Molila sam ga za oproštaj, ali on nije hteo da me sluša. Zaključali su se, mene ostavili ispred sobe, a kada su otvorili vrata, torbe su im bile spakovane i taksi je čekao da ih odveze na aerodrom. Preklinjala sam ga da ostane i razgovara o tome, ali nije čak hteo ni da me pogleda. Što je najgora moguća kazna za ovo šta sam uradila.“ Napravila je pauzu kao da sabira misli, a onda rekla: „Zavaravala sam sebe da je osuda Alena Striklanda neka vrsta znaka od boga da mi daje drugu šansu.“ „Stiven je patio, kao i ti do neke mere, ali Hauard i ja smo imali skoro dve decenije sreće. Uverila sam samu sebe da je ubistvo opravdano i da sam se zato i izvukla.“ Uzdahnula je. „Ali stvari u životu ne idu tako, zar ne?“ „Ne, ne idu“, kaza Belami blago. „Zato što moraš da kažeš nadležnima, Olivija. Alen Strikland zaslužuje da bude oslobođen odgovornosti. Kao i Dent, Stiven, i svi koji su bili osumnjičeni. Moraš da skineš sumnju sa njih.“ Olivija klimnu. „Više se ne plašim. Izgubila sam Hauarda. A sada i Stivena. Ništa gore od toga ne može da mi se desi.“ Belami odjednom shvati da, osim glave, Olivija nije pomerala nijedan deo svog tela. Lice joj je bilo mokro od suza, pa ipak nije uzela maramicu iz kutije sa natkasne. „Olivija?“