Oči su joj bile zatvorene i nije odgovarala. „Olivija!“ Belami otkri pokrivač i, mada uglavnom nije vrištala, sada jeste. Olivija je bila potpuno mokra od krvi.

Oči su joj bile zatvorene i nije odgovarala. „Olivija!“ Belami otkri pokrivač i, mada uglavnom nije vrištala, sada jeste. Olivija je bila potpuno mokra od krvi.
Oba zgloba su joj bila posečena. Belami panično poče da je šamara po obrazima, ali njen jedini odgovor bilo je bledunjavo gunđanje u znak protesta. Belami uze bežični telefon s punjača koji je stajao na stočiću, ukuca broj policije i poče da blebeće čim se operater javio. Dreknula je adresu. „Krvari na smrt! Pošaljite hitnu pomoć. Brzo, brzo!“ Operater poče da postavlja gomilu pitanja, ali kada je Belami ugledala kako svetlost farova prelazi preko plafona, ispustila je telefon, otrčala do prozora i raskrilila zavese. I pored pljuska, prepoznala je niski bok korvete dok je jurišala kroz otvorenu kapiju. Kriknula je od olakšanja. Vratila se do kreveta, dodirnula Olivijin obraz, i zapanjila se koliko je bio hladan. „Nemoj umreti“, snažno je šapnula, a onda izašla iz sobe i potrčala. Hodnik je bio mračniji nego pre, ali nije usporila čak ni kad je stigla do stepenica. Praktično ih je preletela, spotakla se o poslednju stepenicu i nekako se uhvatila za stub rukohvata pre nego što je pala. Stigla je do ulaznih vrata, taman kad se korveta zaustavljala. „Dente! Pomozi mi!“ Ne obazirući se na pljusak i munje koje su ispunjavale nebo plavobeličastim sjajem, pretrčala je trem i stepenice. Obišla je automobil taman kad je izlazio. Bacila mu se u naručje. „Dente, hvala bogu! Olivija. Ona je...“ Snažne ruke je zagrliše, ali te ruke nisu bile Dentove. „Konačno se srećemo.“ Pogledala je kroz kišu u iscereno lice Reja Striklanda.