Kada sam imao sedam godina, otac je odlučio da me upiše u školu. Morao je to da učini silom i da me odvuče za ruku. Vikao sam i napravio takav skandal da su svi trgovci izišli iz radnji da bi nas videli.

Kada sam imao sedam godina, otac je odlučio da me upiše u školu. Morao je to da učini silom i da me odvuče za ruku. Vikao sam i napravio takav skandal da su svi trgovci izišli iz radnji da bi nas videli.
Roditelji su uspeli da me nauče dve stvari: slova azbuke i kako da napišem svoje ime. Posle godinu dana školovanja otkrili su da sam potpuno zaboravio ove minimalne rudimente školovanja. To nije bila moja greška. Citave školske godine moj profesor je dolazio u razred samo da bi se tamo ispavao. Taj profesor se zvao M. Trejter, što na katalonskom znači otprilike „omlet". To je zaista bila fantastična ličnost, s belom bradom podeljenom na dva dugačka šiljka koji su, kada bi seo, dopirali sve do kolena. Moj otac je izabrao za mene ovu školu sa tako čudnim profesorom kakav je bio M. Trejter zato što je pripadao katalonskim slobodnim misliocima, sinovima sentimentalne Barselone, članovima horova Hosea Anselmo Kalvea, fanatika iz procesa Ferer; a i zato što je za njega bilo pitanje principa da mi ne dozvoli da se školujem kod Braće kod kojih bi, s obzirom na naš rang, bilo normalno da idem. Odlučio je, dakle, da me upiše u opštinsku školu, što je bilo ocenjeno kao prava ekscentričnost. Niko nije znao kakvi su pedagoški kvaliteti M. Trejtera, jer mu niko, osim siromaha, nije poveravao svoju decu. Ja sam, znači, svoju prvu godinu školovanja provodio sa najbednijom decom Figuerasa, što je bilo vrlo značajno za razvoj mojih prirodnih sklonosti prema maniji veličine. Od sedme do osme godine živeo sam u vlasti snova i mita. Kasnije mi je bilo nemogućno da odvojim stvarnost od mašte. Moje pamćenje pretopilo je istinu i laž u jedan blok, i samo objektivna kritika nekih i suviše apsurdnih događaja omogućavala je da se jedno razluči od drugog. Zatvaram oči i tražim među svojim uspomenama onu koja će mi se pokazati sa najviše spontanosti i vizuelno najjasnije. Vidim... Vidim dva čempresa, dva velika čempresa, skoro iste visine. Onaj levi je, ipak, nešto niži i njegov vrh nagnut je prema drugom koji je, za razliku, prav kao strela. Vidim ih kroz prozor prvog razreda škole Figueraske Braće, u koju su me upisali posle nesrećnog pedagoškog iskustva sa M. Trejterom. Prozor koji je uokviravao moju viziju otvarao se tek po podne, ali od tog trenutka ja sam bio potpuno obuzet posmatranjem. Pratio sam kretanje senki i svetlo?ti na drveću. Pred sam zalazak sunca šiljati vrh desnog čempresa izgledao je kao osvetljen tamnim crvenilom, kao da je potopljen u vino, dok je levi čempres, potpuno u senci, bio samo crna masa. Zvona za večernje su zvonila i čitav je razred ustajao i u horu ponavljao molitvu koju je tihim glasom i skršenih ruku govorio otac nastojnik. Cemrpesi, koji su se kao dve sveće topili na popodnevnom nebu, jedini su mi davali neku predstavu o vremenu koje je prolazilo u razredu. Jer, kao i kod M. Trejtera, bio sam stalno odsutan iz razreda, s jednom razlikom što sam ovde morao da se borim protiv volje Braće koja su pokušavala vredno, a ponekad čak i surovo, da privuku moju pažnju. Ali, ja nisam želeo da me dodiruju, da mi se obraćaju, da „poremećuju" ono što se događalo u mojoj glavi. Nastavio sam sa sanjarijama početim kod M. Trejtera, i shvatajući da im preti opasnost, ja sam se još snažnije pribijao uz njih, zabijajući u njih nokte kao u neku spasilačku bovu. Braća su primetila s koliko tvrdoglavosti posmatram čemprese. Premestili su me na drugo mesto, ali bez rezultata, jer sam ja nastavio da gledam kroz zid kao da ih još uvek vidim. Tvrdoglavo rešen da ih ne izgubim, ja sam u mašti rekonstruisao izgubljeni prozor. Govorio sam sam sebi: „Sada počinje katehizis, znači, na desnom čempresu senka je došla do one crvenkaste i sagorele rupe iz koje strči suva grana za koju je vezan komad belog platna. Pirineji su sigurno ljubičasti. A ovo je i trenutak kada, kao što sam primetio pre nekoliko dana, u udaljenom selu Vilabertran blista jedno prozorsko staklo!" I taj blistavi odsjaj zasvetleo bi iznenada realnošću nekog dijamanta u mom mozgu izmučenom ovom brutalnom zabranom da gledam moju voljenu Ampurdansku dolinu koja je kasnije, svojom tako neobičnom geologijom, prožela čitavu estetiku filozofije dalijevskog pejzaža. Brzo su shvatili da promena mesta nije donela ono što su očekivali. Bio sam tvrdoglavo nepažljiv i oni su počeli da očajavaju nad mojim slučajem. Jedanput, za večerom, moj otac je pročitao glasno, na užas svih prisutnih, jedan izveštaj mojih profesora. Hvalili su moju disciplinu i blagost, moju mirnoću na odmorima, ali su zato završavali izveštaj govoreći o tome da sam obuzet takvom mentalnom lenošću, toliko ukorenjenom da mi je zbog nje nemogućno da napravim bilo kakav napredak u učenju. Za dve godine školovanja kod Braće nisam naučio ni peti deo onoga što su moji drugovi progutali za to vreme. Morao sam da ponavljam razred. Počeo sam sistematski da se izolujem. Pravio sam se čak da ne znam ni ono što sam preko svoje volje i silom uspeo da naučim. Pisao sam nepažljivo, nepravilno, i sveske su mi bile pokrivene mrljama mastila. Međutim, ja sam znao šta bi trebalo da činim da bih pisao kako treba. Jednoga dana dali su mi svesku sa veoma finom hartijom; bio sam uzbuđen i, uzdrhtala srca, kvaseći pero pljuvačkom, napisao sam čitavu stranu pravilno i čisto i tako dobio prvu nagradu za lepo pisanje. Ovo otkriće izazvalo je čuđenje oko mene i ohrabrilo me da nastavim sa mistifikacijama i pretvaranjima koja su predstavljala moj prvi kontakt sa društvom. Da bih izbegao ispitivanje, ustajao sam jednim skokom i bacao naglo knjigu koju sam se čitav sat pre toga pravio da proučavam, ali iz koje, u stvari, nisam pročitao ni jedan jedini red. Na izgled obuzet nepokolebljivom odlukom, penjao sam se na klupu i zatim silazio, u panici i krijući lice rukama, kao da mi preti neka opasnost. Ova pantomima mi je donela povlasticu da sam izlazim u vrt, u šetnju. Po povratku u razred davali su mi da popijem topao čaj koji je mirisao na borovinu. jvloji roditelji, bez sumnje obavešteni o ovom lažnom fenomenu halueinacija, zamolili su upravnika škole da se o meni povede posebno računa. Okružila me je atmosfera izuzetnosti i uskoro niko više nije ni pokušavao da me bilo čemu nauči. Jedna od mojih najvećih strasti u detinjstvu, bila je maskiranje. Već tada sam obožavao tri stvari: slabost, starost i luksuz. Ali, još više od ove tri ideje ka kojima je težila moja ličnost, carovala je u meni ogromna potreba za bezgraničnom samoćom, uz koju je išlo jedno drugo osećanje koje je prvom, da tako kažem, služilo kao „okvir": osećanje „visine", „vrha". Majka mi je uvek postavljala sledeće pitanje: „Srce šta želiš? Srce, šta hoćeš?" Znao sam šta sam želeo: da mi daju perionicu koja se nalazila na vrhu kuće. I, dali su mi je, ostavivši mi slobodu da tu po svojoj volji napravim atelje. Perionica je bila veoma mala, pa je betonsko korito zauzimalo gotovo čitav prostor. Proprocije ove prostorije oživele su u meni zadovoljstva majčine utrobe, o kojima sam već govorio. Stavljao sam stolicu na betonsko korito i postavljao preko korita tablu koja mi je služila kao radni sto. Kada je bila vrućina svlačio sam se, otvarao slavinu i punio vodom korito do struka. Zidovi ove prostorije uskoro su se prekrili slikama: slikao sam ih na poklopcima kutija od šešira koje sam krao u salonu za šešire tetka Kataline. Sedeći u koritu, naslikao sam dve slike, jednu na kojoj se Josif susreće sa svojom braćom, i dugu pomalo plagijat za koju me je inspirisala Ilijada. Na njoj je bila naslikana Jelena Trojanska kako gleda u horizont. Znači, ukratko, evo me na početku moje devete godine: usamljeno dete, car koji sedi u betonskom koritu ispod krova i krvari na nos! Dole je ostalo to meso za topove, taj biološki konglomerat dlaka u nosu, majoneza, čigri, duša u čištilištu, glupe dece koja su učila sve što se od njih zahtevalo, kuvanih riba i, tako dalje, i tako dalje... Nikada nisam sišao u prizemlje duha da bih tamo bilo šta naučio. Bio sam istrajan i još uvek sam takav. Moju maniju usamljenosti pojačavali su svetli patološki trenuci. Moje nestrpljenje da se popnem na krov bilo je veliko i ja sam pred kraj obeda izmišljao kako imam grčeve da bih mogao da otrčim u klozet, da se tamo zatvorim i da bar za trenutak budem ,,sam". Ta bekstva olakšavala su mi mučenje za ručkom, čiji sam kraj morao da sačekam da bih mogao da se popnem u svoju jazbinu. U školi sam postao agresivan i nisam trpeo da neko, namerno ili nenamerno, naruši moju samoću. Deca, koja bi pokušala da mi se približe, a bilo ih je sve manje, nikada mi više nisu prilazila jer sam ih dočekivao pogledom punim mržnje. Roditelji su odlučili da me pošalju na odmor u selo, na imanje porodice Pičo, udaljeno dva časa od Figuerasa. Imanje se zvalo „Mlin kod kule". Stigli smo tamo posle zalaska sunca. „Mlin kod kule" mi se učinio kao čarobno mesto. Izgledalo mi je kao daje sazidan da bi omogućio nastavak mojih sanjarenja. Sledećih dana odlučio sam da metodično organizujem vreme, jer sam osećao da moja uzavrela vitalnost zahteva malo reda, kako se moje oduševljenje ne bi rasulo u istovremenim i suprotnim željama. U stvari, želeo sam da budem svuda i na svakom mestu. Brzo sam shvatio da sa ovom moiom proždrljivom neurednošću neću ni u čemu moći duboko da uživam. Dalijevska sistematičnost, po kojoj sam kasnije postao slavan, već se i u ovom trenutku pokazala. Sastavio sam program u kome je sve bilo unapred proračunato, i moje vreme i emocije koje sam hteo da izvučem iz izvesnih postupaka. U procesu ustajanja postojala je jedna egzibicionistička ceremonija. Posle toga je dolazila ceremonija doručka. Doručkovao sam sam u trpezariji: dva parčeta pečenog hleba sa medom i šolju veoma tople bele kafe. Kako su zidovi trpezarije bili prekriveni uljima i bakrorezima Ramona Pičoa (on je u to vreme boravio u Parizu), moji jutaraji obedi predstavljali su i moje prvo upoznavanje sa impresionizmom. Ta škola je, u stvari, nešto što je na mene ostavilo najjači utisak u životu. Ona je predstavljala moj prvi susret sa jednom antiakademičnom i revolucionarnom estetikom. Nisam mogao da se nagledam ovih gustih i bezobličnih mrlja boje koje su idealizirale platno na najkapriciozniji način sve dok treptaj oka ili udaljenje od jednog metra ne bi kao nekim čudom dalo ovim burnim vizijama njihov pravi oblik. Vazduh, razdaljina, jedan zrak svetlosti, i čitav svet se pojavljivao iz haosa. Najstarija slika Ramona Pičoa podsećala je na Tuluz-Lotreka. Erotizam ovih literarnih aluzija po modi iz 1900. godine goreo je u dnu moga grla kao pogrešno progutana kap konjaka. Najviše sam se divio slikama na kojima je impresionizam najzad iskreno prihvatio poentilističku formulu. Sistematično slaganje narandžastog i ljubičastog izazivalo je u meni neku vrstu iluzije i sentimentalne radosti kakvu su mi inače pružale i stvari viđene kroz prizmu i obojene duginim bojama. Ova nema jutarnja posmatranja su mi oduzimala dosta vremena, i zato sam morao na brzinu da pijem belu kafu. To sam činio tako nevešto da mi je tečnost kapala po bradi i curila niz vrat kvaseći mi grudi. Osećao sam čudno zadovoljstvo kada se ta topla kafa sušila na mojoj koži i ostavljala na njoj lepljivu, ali prijatnu mrlju. To mi se čak toliko dopalo da sam počeo, namerno, da prosipam kafu. Uverivši se na brzinu da me niko ne gleda, sipao bih malo kafe u košulju a ona je curila sve do trbuha. Jednoga dana gospodin Pičo me je uhvatio na delu. On i njegova žena su zatim godinama pričali tu priču kao i hiljadu drugih čudnih anegdota koje su voleli da gomilaju oko moje zbunjujuće ličnosti. Uvek bi počinjali istim rečima: Znate li šta je Salvador opet učinio? I svi su pažljivo slušali priču o nekoj od mojih fantazija koje su bar imale tu vrlinu da ljude zasmejavaju do suza. Jedino se moj otac nije smejao. Preko njegovog lica, na kome se videla zabrinutost zbog moje budućnosti, prešla bi senka. Posle doručka trčao sam u veliku belo okrečenu prostoriju gde se na zemlji sušio kukuruz i koja je bila vreća raznog zrnevlja. Ta prostorija je po dozvoli gospodina Pičoa postala moj atelje. On je tako odlučio zbog toga što je sunce u nju prodiralo čitavog jutra. Imao sam veliku kutiju uljanih boja i odmah sam počinjao da slikam. Slike sam kačio o zid. Moja truba platna brzo se utrošila. Odlučio sam tada da upotrebim jedna stara vrata skinuta sa šarki. Položio sam vrata na dve stolice i rešio da slikam samo po središnom delu a ne i po izbočinama. Trebalo je da one posluže kao okvir. Od pre nekoliko dana goreo sam od želje da naslikam veliku vezu trešanja. Prosuo sam zato čitavu korpu trešanja na sto. Sunce je kroz prozor obasjavalo rasute trešnje oživljavajući ih hiljadama plamičaka. Počeo sam da slikam samo sa tri boje koje sam tubom razmazivao. U levoj ruci držao sam dve tube: jednu sa cinoberom za deo trešnje obasjan suncem, drugu sa karminom za deo u senci. U desnoj ruci držao sam tubu sa belom bojom za odsjaj na svakoj trešnji. Zatim bih počinjao rad. Na svaku trešnju stavljao sam tri mrlje boje. Tak, tak, tak... svetlo, senka, odsjaj... tak, tak, tak... svetlo, senka odsjaj... Ujednačeno škripanje mlina davalo je ritam mom radu. Tak, tak, tak... Moja slika je sve više postajala očaravajuća igra veštine, i problem je bio da svaku trešnju bolje naslikam. Imao sam utisak da izvanredno uspevam, i da je sličnost savršena. Pošto sam se izveštio, iskomplikovao sam igru. Umesto da slikam trešnje u vezama, kao što su stvarno i bile, naslikao sam nekoliko pojedinačno, čas u jednom, čas u drugom uglu. Ali, da bih pratio isprekidani ritam mlina, morao sam bukvalno da skačem s jednog kraja položenih vrata na drugi. Izgledalo je kao da igram neku tajanstvenu igru ili kao da bajem. Tak ovamo, tak onamo, tak tu... hiljadu cinobernih, kao karmin crvenih i belih svetlosti palilo se na mom improvizovanom platnu na svaki okret mlina. Bio sam majstor, gospodar i pronalazač ovog prosedea jedinstvenog u analima slikarstva. Ova slika je sve iznenadila. Gospodin Pičo je gorko žalio što je naslikana na teškim vratima, nezgodnim za rukovanje, i koja su, štaviše, bila na izvesnim mestima pojedena od crva. Seljaci su stajali zadivljeni pred ovim trešnjama koje su toliko bile nalik na prirodne da je čoveka obuzimala želja da pruži ruku i da ih uzme. Napravili su mi primedbu kako sam zaboravio da naslikam peteljke. Uzeo sam šaku trešanja i počeo da ih jedem a peteljke sam lepio po slici. Ovaj kolaž je dao izvanredan reljef mom delu. Sto se tiče crva koji su nagrizali vrata i stvarali rupice na mojim mrljama boje, oni su neverovatno ličili na crve na pravim trešnjama koje su bile razasute po vratima. Rešen da postignem još veći realizam, počeo sam jednom čiodom da izmenjujem njihova mesta. Uzimao sam jednog crva iz vrata i stavljao ga u trešnju iz koje sam opet vadio crva i uvlačio ga u rupe na vratima. Bio sam već uspeo da izvršim nekoliko ovih bizarnih i ludačkih izmena, kada me odjednom iznenadi prisustvo gospodina Pičoa koji je, bez sumnje, već duže vremena stajao iza mene. Ovoga puta se nije smejao mojim ekstravagancijama, kao što je inače imao običaj. Posle dubokog razmišljanja čuo sam kako šapuće kao da govori sam sa sobom: „Ovo je genijalno." Seo sam na zemlju, na zma kukuraza ugrejana od sunca i počeo da razmišljam o rečima gospodina Pičoa. One su ostale duboko urezane u mom srcu. Bio sam siguran da ću zaista moći da ostvarim neobične stvari, mnogo neobičnije nego što je bila ova. Jednoga dana čitav svet će se čuditi mom talentu. Kada sam posle izvesnog vremena došao u trpezariju, tamo me je sačekalo simpatično ćutanje. Govorili su o meni. Gospodin Pičo mi je rekao ozbiljno: - Odlučio sam da razgovaram sa tvojim ocem. Treba da ti nađe profesora crtanja. - Ne odgovorio sam ozbiljno ne treba mi profesor crtanja. Ja sam slikar impresionista. Nisam znao šta tačno znači reč „impresionista", ali mi se činilo da je moj odgovor potpuno logičan. Gospođa Pičo je prsnula u smeh: - Gledajte, molim vas, ovo dete, sa koliko sigurnosti izjavljuje da je impresionista