Moje mladićstvo je bilo obeleženo svesnim naglašavanjem svih mitova, svih manija, svih vrlina i svih genijalnih crta koje su se nagovestile u detinjstvu.

Moje mladićstvo je bilo obeleženo svesnim naglašavanjem svih mitova, svih manija, svih vrlina i svih genijalnih crta koje su se nagovestile u detinjstvu.
Nisam hteo sebe ni u čemu da ispravljam, ništa da menjam. Staviše, bio sam obuzet željom da nametnem i da na bilo koji način istaknem vrednost svog načina mišljenja. Moja ličnost, koja se sve snažnije potvrđivala, više se nije zadovoljavala primitivnim narcisoizmom, već se ubrzo pročistila antisocijalnim i anarhičnim tendencijama. Dete-car je postalo anarhista. Iz principa sam bio protiv svega. Još iz detinjstva činio sam sve „drukčije od ostalih", ali skoro i ne primećujući to. Kasnije, kao mladić, činio sam to namerno. Bilo je dovoljno da neko kaže „crno" pa da ja odgovorim „belo", bilo je dovoljno da se neko pokloni s poštovanjem pred nečim, da bih ja na to pljunuo. Moja stalna potreba da budem drukčiji naterivala me je u plač od besa. Stalno sam ponavljao sam sebi: „Jedini ja! Jedini ja!" Posle Braće iz hrišćanskih škola pošao sam kod Braće Marista, koji su pripremali đake za gimnaziju. U to vreme pravio sam se kao da sam otkrio senzacionalne stvari u matematici, koje su mi omogućavale da zarađujem novac. Kupovao sam novčiće od pet santima i plaćao ih deset santima. Igra je bila nerazumljiva čitavom svetu, a mene je upropašćavala. Kada bih potrošio novac, pravio sam se da svodim račune u jednoj staroj beležnici koju sam brižljivo čuvao u džepu. Posle toga sam zadovoljno trljao ruke. Opet sam zaradio. Ustajao sam od svoje improvizovane tezge izigravajući radost koju, navodno, nisam hteo da pokažem, ali kojom kao da sam hteo da kažem: „Glupaci, opet sam vas prevario." Moji drugovi su uzvikivali: „Zaista je lud!" Ja sam uživao u ovim rečima. Da bih začudio drugove, izmišljao sam i „napade", uveče, na izlasku iz škole. Zrtve su obično bila manja ili slabija deca. Žrtva jednog napada bio je neki đak koji je svirao violinu i koga sam veoma malo poznavao. Njemu sam se, u stvari, čak i divio zbog njegovog umetničkog opredeljenja. Bio je visok, mršav i bled. Njegov bolešljiv izgled mi je bio jemstvo da neće umeti da se brani i da neće isuviše grubo reagovati. Čitavih četvrt sata pratio sam ga, ne nalazeći zgodnu priliku, jer je bio u društvu nekolicine učenika. Najzad, u jednom trenutku, on se odvojio od dragova i kleknuo da zaveže pertlu. Položaj koji je zauzeo bio je izvanredno pogodan. Pritrčah brzo, kao munja, i odvalih mu strašan udarac nogom u zadnjicu, a zatim obema nogama skočih na njegovu kutiju sa violinom i smrvih je. U nekoliko koraka sam se udaljio, ali moja žrtva, iako iznenađena, brzo se povratila, luda od besa, i potrčala za mnom. Taj dečko je imao duže noge od mene i razdaljina koja nas je razdvajala svakog časa je bivala sve manja. Osetivši da je bežanje uzaludno stao sam i kukavički se bacio na kolena, moleći ga da mi oprosti. Hteo sam čak da mu ponudim dvadeset pezeta da me ne bi dirao. Ali on je bio užasno ljut i nije hteo da mi oprosti. Pokrio sam tada glavu rukama da bih je zaštitio. Ipak, nisam uspeo da izbegnem strašan udarac nogom i šamare koji su me oborili na zemlju. To nije umanjilo njegov bes i zgrabivši mi pramen kose on mi ga iščupa. Tako sam grozno, histerično, vikao, i toliko sam drhtao, da se dečko, i sam uplašen, zaustavio. Okružila nas je grupa učenika, a profesor književnosti, koji je tuda prolazio, priđe da pita šta se dogodilo. U tom trenutku jedna čudna laž rodila se u moj izubijanoj glavi. - Uništio sam njegovu violinu jer sam hteo da pružim, najzad, neoboriv dokaz da je slikarstvo iznad muzike! Potpuna tišina dočekala je moj odgovor a zatim se začuo zbunjen šapat i smeh. Ljut, profesor je upitao: - Kako to? - Cipelama! Ovoga puta oko nas se rasplamsao žagor. Jednim pokretom profesor ih ućutka i skoro očinski prekorno dodade: - To ništa ne dokazuje i nema nikakvog smisla! - Znam, dobro rekao sam odvajajući svaki slog da za većinu mojih drugova pa čak i za većinu profesora to nema smisla, ali, mogu da vam tvrdim da moje cipele ne misle tako. Zavladala je zbunjena tišina; svi su čekali da budem izgrđen zbog nevaspitanja. Ali, profesor, koji se iznenada zamislio, nestrpljivo odmahnu rukom, dajući tako na znanje ostalima koji su bili iznenađeni i razočarani, da je, bar za trenutak, incident završen. Od tog trenutka počeo je da se stvara oko moje ličnosti oreol smelosti; zbog događaja koji su usledili on se ubrzo pretvorio u legendu. Postao sam predmet rasprava. Da li je lud, ili nije? Možda je samo upola lud? Možda je izuzetan, ali i nenormalan? Ovo mišljenje delili su moj profesor crtanja, lepog pisanja i psihologije. Profesor matematike je, međutim, tvrdio da mi je inteligencija mnogo ispod osrednje. Sve čudno i nenormalno što se događalo uglavnom je, automatski, pripisivano meni. Sto sam više bio ,,sam" i „jedinstven" to sam više upadao u oči. Direktno sam izlagao svoju samoću i bio ponosan na nju kao na ljubavnicu s upadljivim nakitom koji je, u stvari, bio sačinjen od mog odavanja poštovanja samom sebi. Pustio sam da mi poraste kosa kao u devojke, i gledajući se u ogledalu voleo sam da zauzmem Rafaelov stav i da pogledam melanholično kao on na svom autoportretu. Cekao sam sa nestrpljenjem pojavu prvih dlaka koje bih mogao da brijem. Pustio sam da mi porastu zalisci. Želeo sam da od svoje glave napravim remek-delo. Da sam sebi komponujem lik. Često sam, izlažući se opasnosti da budem iznenađen, ulazio u sobu svoje majke i krao malo pudera i olovku kojom sam crnio trepavice. Na ulici sam grizao usne da bi bile što crvenije i voleo sam da me ostali ljubopitljivo posmatraju. Osrednje sam položio ispite sa prve godine, ali nisam pao ni iz jednog predmeta jer bi mi to pokvarilo letovanje. Leta su mi bila svetinja. Očekivao sam ih nestipljivo. Moje letovanje počinjaloje na dan Svetog Jovana i oduvek sam, sećam se, provodio taj dan u malom, belo okrečenom selu na obali Sredozemnog mora, u Kadakesu. Još u detinjstvu sam obožavao ovo mesto sa skoro fanatičnom vernošću. Znam svaki njegov kut. Znam napamet oblik njegovih zaliva, rtova, njegovih stena. Tu je upisan čitav moj sentimentalni i erotski život. To je pejzaž koji volim više od svih! A ja, koji te tako dobro poznajem, Salvadore, znam da ti ne bi mogao toliko da voliš pejzaž? Kadakesa kada on zaista ne bi bio najlepši na svetu, jer on to i jeste. Zar ne? I kada čovek najmanje mišli o tome, skakavac skoči! Užas nad užasima! I uvek je bilo tako. U najsmirenijem trenutku mojih oduševljenih razmišljanja, skočio bi skakavac. Njegov strašni skok bi me paralisao, izazivajući trzaj straha u mom potresenom biću. Odvratni insekt! Košmar, mučeništvo i halucinatorno ludilo u životu Salvadora Dalija. Ni danas se taj strah nije umanjio. Možda se čak i povećao. Kada bih se našao na ivici neke provalije i kada bi mi skakavac skočio na lice, radije bih se bacio u provaliju nego da trpim tu strahotu. U Zavodu, moj strah od skakavaca najzad me je čitavog obuzeo. Video sam ih svuda, čak i tamo gde ih nije bilo. Moji užasnuti krici pričinjavali su radost mojim drugovima. Obična gumena kuglica koju bi mi bacili zavrat naterivala me je na drhtanje i strah. Moje nervno stanje postalo je veoma zabrinjavajuće i ja sam izmislio strategiju da se oslobodim, ako ne svog straha, bar surovosti ostalih dečaka. Izmislio sam protivskakavca: običan ispresavijani komad bele hartije nalik na kokošku koji me je, kako sam tvrdio, više užasavao od skakavaca. Molio sam sve drugove da mi ga ne pokazuju. Kada bi mi neko pokazivao skakavca, pokušavao sam da do maksimuma savladam strah i čuvao sam krike za komad bele hartije. Ova lažna fobija imala je ogroman uspeh. Bilo im je mnogo lakše da prave „kokoške" od hartije nego da love skakavce. Naravno, moja simulacija je imala i svoju lošu stranu; nisam smeo da zaboravim izigravanje straha pošto bi me inače otkrili. Nered koji je nastajao u razredu bio je takav da su se profesori zabrinuli. Odlučili su da kazne đake koji su mi pokazivali hartiju, objašnjavajući im da je zločin tako dovoditi do očajanja moj nervni sistem. Jedno popodne, baš kada je otac nastojnik obilazio naš razred, našao sam komad bele hartije u svojoj kapi. Znajući da svi očekuju moju reakciju, i da ih ne bih razočarao, grozno sam kriknuo. Besan, profesor mi je naredio da donesem taj predmet. Odbio sam. On mi je zapovedio. „Nizašta na svetu!" Dobivši iznenada inspiraciju prosuo sam bočicu mastila i obojio hartiju plavo. Zatim, uzimajući je pažljivo između palca i kažiprsta bacio sam je, punu mastila, na profesorovu katedru. - Sada mogu da vas poslušam rekao sam. Više nije bela i zato me više nije strah. Ova nova dalijevska avantura bila je povod da me izbace iz škole. Moje uspomene iz rata 1914-1918. su veoma prijatne. Neutralnost Španije dovela je zemlju do euforije i do brzog ekonomskog prosperiteta. Razvila se bahata fauna novih bogataša. O njima su se pričale hiljade anegdota. Ja nisam bio jedini koji ih je izmišljao i prenosio. Svuda su bile organizovane ekstravagantne svečanosti. Dame su naučile da igraju argentinski tango i da pevaju nemačke solo pesme uz pratnju gitare. Mir je odjeknuo kao bomba. Primirje je bilo znak opšte radosti u čitavoj profrancuski nastrojenoj Kataloniji, koja je sačuvala zlatnu uspomenu na Napoleonovo osvajanje. Organizovana je javna manifestacija na ulicama Figuerasa, u kojoj je trebalo da uzmu učešća i j okolna sela. Trebalo je da prođe i povorka sa zastavama i parolama. Studenti su osnovali „Studentsku grupu" za izbor Komiteta i za diskusiju o učešću studenata u ma| nifestacijama pobede. Predsednik je došao k meni i zamolio me da održim uvodni govor. - Vi ste rekao je on jedini učenik koji je za to sposoban. Ali, budite snažni i ubedljivi, budite ono što ste. Imate dvadeset i četiri časa da se pripremite. Prihvatio sam i odmah počeo da pišem govor koji je otprilike ovako počinjao: „Velika žrtva u krvi koja je prineta, probudila je političku savest svih ugnjetenih naroda... i tako dalje... i tako dalje..." Proučavao sam melodramatične stavove ispred ogledala. Ali, što je moj govor više napredovao, to je mene obuzimala sve veća stidljivost i umanjivala mi poverenje u samog sebe. Moj prvi javni govor nije smeo da razočara publiku koja je već bila upoznata s legendom o meni. Nisam smeo da se napravim bolestan, utoliko pre što je, ukoliko mi je hrabrost opadala, govor bivao sve bogatiji veoma originalnim filozofskim idejama i ukrašen divnim cvećem retorike. Sutradan sam se probudio smrtno zabrinut, i nisam bio u stanju da progutam nijedan zalogaj za doručak. Lepo očešljan i doteran otišao sam u „Centar republikanaca", gde je trebalo da se održi sastanak. Put donde bio je za mene pravo mučenje. Došao sam čitav sat ranije jer sam mislio da iskoristim to vreme kako bih se navikao na salu i na publiku koja će postepeno ulaziti. Tek što sam ušao, pocrveneo sam toliko da sam morao da sednem. Doneli su mi čašu vode. Malo se povrativši, sa užasom sam primetio u publici ozbiljne osobe, pa čak i devojke, od kojih sam se strašno stideo. Republikanske zastave okruživale su estradu na kojoj su nas čekale tri stolice. Ona u sredini bila je meni namenjena. S desne strane je bio predsednik, a sa leve sekretar. Kada smo sedali, nekoliko njih se ironično nasmejalo. Stavio sam glavu u ruke kao da želim da proučim govor koji sam, sa iznenadnom siguraošću, razvio ispred sebe. Sekretar je ustao i počeo dugačak ekspoze o razlozima ovog sastanka. Stalno su ga prekidale upadice onih koji su nam se podsmevali. Pravio sam se kao da me jedino interesuje moj govor, ali sam ipak dobro čuo svaku sarkastičnu upadicu. Sekretar je završio govor i dao mi reč. U sali je nastala tišina. Tišina koja je impresionirala. Onda sam razumeo da su došli uglavnom zbog mene. Prvi put sam tada uživao u zadovoljstvu koje se kasnije često ponavljalo, zadovoljstvu što sam predmet „opšte pažnje". Ustao sam lagano, ne znajući još šta ću da učinim. Bio sam toliko nervno napet da čak nisam uspeo da se setim ni prvih reči govora. Sekunde su prolazile i tišina je postajala gušća, a ja nisam uspevao da otvorim usta. Nešto je moralo da eksplodira. Ali šta? Krv mi se pela u glavu i, dižući ruke kao da nekog izazivam, viknuh iz sveg glasa: - Zivela Nemačka! Zivela Rusija! Posle toga jednim udarcem noge odbacih sto među publiku. Za nekoliko sekundi zbrka je dostigla vrhunac, ali, uprkos mog očekivanja, niko se više nije brinuo o meni. Sala, podeljena na nekoliko tabora, tukla se, psovala i raspravljala. Povrativši hladnokrvnost neopaženo sam se izvukao i otišao kući. Otac me je pitao: - A tvoj govor? - Bilo je odlično. Zaista je bilo tako. Moja izjava dobila je veoma originalno političko tumačenje. Martin Vilanova, jedan od agitatora iz naše oblasti, objasnio je na svoj način moj čudan stav: „Nema više ni saveznika ni pobeđenih. U Nemačkoj je revolucija. Ona ima ista prava kao i pobednici. A Rusija još više, jer je njena revolucija najželjeniji plod ovog rata." On je dodao da je udarac u sto imao za cilj da prodrma publiku, koja je isuviše sporo shvatala moju političku misao. Sutradan, noseći nemačku zastavu, učestvovao sam u povorci. Martin Vilanova je nosio drugu zastavu sa inicijalima sovjetske republike: SSSR. To je sigurno bila prva zastava te vrste u Španiji. Nešto kasnije, Vilanovina grupa odlučila je da jednu od ulica Figuerasa krsti imenom Vudroa Vilsona. Došao je k meni sa velikom parolom i zamolio me da lepim umetničkim slovima ispišem na njoj sledeće: „Grad Figueras odaje počast Vudrou Vilsonu, zaštitniku slobode malih naroda." Popeli smo se na krov da zakačimo parolu za šipke koje su inače služile za sušenje rublja. Obećao sam da ću odmah početi sa radom kako bi sutradan sve bilo gotovo na vreme. Sutradan ujutro probudio sam se sa grižom savesti jer još ništa nisam bio učinio. Cak i da sam odmah počeo, slova se ne bi mogla osušiti. Učinilo mi se da sam našao dragi izlaz: ako bih isekao slova u platnu, ona bi naspram neba izgledala plava. Kada sam hteo da započnem posao, otkrio sam da je platno toliko debelo da se ne može seći makazama. Veliki kuhinjski nož, koji sam zatim upotrebio, napravio je samo ogromnu rapu. Posle ovih neuspeha izumeo sam novu, ništa manje ludačku tehniku. Hteo sam da progorim grosso modo platno i da zatim ujednačim slova makazama. Pripremio sam nekoliko kofa vode u slučaju da se platno upali. Naravno, uspeo sam samo da napravim bezobličnu progoretinu koju sam jedva ugasio. Posle dva sata rada rezultat je bio očajan. Na platnu su bile dve rupe, jedna manja prosečena nožem, i druga, veća, progorena. Sve je bilo izgubljeno. Više nisam imao vremena ni za šta. Obeshrabren i mrtav umoran, opazio sam kako platno okačeno za četiri šipke liči na veoma udobnu ljuljašku. Legao sam na platno. Njegovo ljuljuškanje mi je bilo toliko prijatno da sam poželeo da prodremam. Ali, setio sam se da me je otac upozorio na sunce. Čovek lako može da dobije zapaljenje mozga ako spava na suncu. Svukao sam se i spremio kofu vode koju sam ostavio tačno ispod rupe u platnu. Legnuvši potrbuške u moju improvizovanu ljuljašku, mogao sam da proturim glavu kroz rupu i da se osvežim. Na nesreću, rupa se proširila i pretila je opasnost da kroz nju ceo propadnem. Ali ja sam se zakačio nogama za onu drugu rupu isečenu nožem. Sve je išlo kako treba u početku, dok u jednom trenutku, želeći da pokrenem nogu, nisam svojom težinom iscepao platno. Umesto da izvučem glavu iz kofe, ja sam je duboko zagnjurio i našao se u položaju koji je bio ne samo smešan već i smrtonosan. Umro bih udavljen u ovom apsurdnom položaju da nije naišao Martm Vilanova i oslobodio me. Pošto se nisam pojavio sa parolom na vreme, on je došao k meni da vidi zbog čega sam zakasnio. Kada me je izvukao iz kofe, jedva sam nekako povratio dah i prisustvo duha. Zbunjeni Martin me je zabrinuto upitao: Ali šta si radio, potpuno si nag, sa glavom u kofi? A predsednik opštine je već tamo! Čitava gomila već pola sata čeka. Reci mi šta si radio? I ovoga puta sam našao neočekivani odgovor. Baš sam pronalazio kontrapodmornicu.