Ljudi moj ta žena je kraljica. Uvek izgleda dobro, u sedam ujutru me čeka doručak (spremljen, ne kupljen) pre posla, kući kad dođem ručak kao u najboljem restoranu po želji, kuća blista, gleda fudbal sa mnom čak prati utakmice koje su meni bitne a ja ne mogu stići pogledati pa mi prepriča.Brine da se ne prehladim ako se ne javim, nikad nije pomislila da je varam nego da mi se nešto desilo. Ponekad liči na moju majku koliko brine. Uvek je srećna i nikad ništa ne traži uvek ima vreemena za mene i sve je u drugom planu. Tako je već..„Poštedi me onda uvreda i daj da prionemo na posao.“ „Ne tako brzo, ase. Ja sam dogovorio ovaj čarter-let i odgovoran sam za sigurnost sva tri putnika.“ „A ja samo upravljam tim prokletim avionom.“ Gala Hataveja nije potresao Dentov ton. On je bio jedini čovek na svetu kome je Dent polagao račune, jer je Galovo mišljenje bilo jedino do kog mu je stalo. Starac ga je netremice odmeravao i Dent na kraju popusti. „Hajde, Gale. Zar bih leteo da nisam sposoban?“ Gal je oklevao još nekoliko trenutaka, a onda je izvadio presavijen ček iz džepa uljem umrljanog kombinezona i pružio ga Dentu. „Ček?“ „Ne brini. Već sam zvao banku.“ Dent otvori ček, vide da ga je izdala Džordžtaunska banka, na dve hiljade petsto dolara, i da je popunjen i potpisan na njegovo ime. Sve je naizgled bilo u redu. Stavio je ček u svoj novčanik. „Sipao sam 340 litara goriva“, reče Gal. „Ona će pokriti troškove puta kad se vratiš.“ Dent ozbiljno pogleda Gala. „Ja joj verujem. Ostavila je kreditnu karticu kao zalog.“ Gal otvori fioku metalnog stola za kojim je sedeo. U njoj su stajale vrlo kratke, do kraja zarezane olovke, iskrivljene spajalice, ključevi nepoznatih brava, Bikova olovka krzavog vrha i platinasta Ameriken ekspres kartica. „Uverava me da važi. Svejedno sam proverio. I važi. Još dve godine. Na koji aerodrom želiš da sletiš? To je prepustila tebi.“ Dent spomenu jedan na koji je voleo da sleće. „Jeftinije gorivo?“, pitao ga je Gal. „Svežije kokice. Prevoz sa aerodroma?“ „Zamolila me je da poručim limuzinu da ih čeka tamo. To je sređeno.“ „Čekaju u eskalejdu?“ „Rekla je da je pretopio i zagušljivo u hangaru.“ „Ona izgleda vodi čitav šou.“ „Moglo bi se tako reći.“ Gal odjednom nije mogao sasvim bezbrižno da ga gleda u oči. „Stari je gadno bolestan. Budi fin.“ „Ja sam uvek fin.“ Gal šmrknu. „Samo zapamti, poklonu se u zube ne gleda.“ „Još nešto? Majko?“ Gal zausti da nešto kaže, ali Dent to preseče pitajući za kafu. „Još je vruća?“ „Zar nije uvek?“ „Kaži im da mi treba dvadeset minuta i da ćemo tek onda poleteti. Mogu da obave nešto u međuvremenu, posete toalet, šta god...“ „Znam rutinu.“ Gal promrmlja nešto što Dent nije razumeo, a možda i bolje što nije, posle čega reče: „Pre nego što te vide, špricni malo toga u oči. Beonjače su ti kao geografske mape.“ Dent ode u spremište hangara i sede za sto gde je na kompjuteru stalno bio otvoren 13 njegov omiljeni sajt za prognozu. Zabeležio je kretanje oluje za veče, ali nebo je ovog trenutka bilo čisto. Let do Hjustonskog Hobija obavio je mnogo puta. Pa ipak, pregledao je podatke i o letu i o aerodromu. U kabini aviona je imao Garminove instrumente. Spisak svih aerodroma, plus podatke o javnim uzletištima, nasnimio je na svoj ajped, kom je mogao da pristupi i iz kabine. Ali iz predostrožnosti bi uvek odštampao i sa sobom poneo informacije koje su imale veze sa poletištem, odredišnim aerodromom i alternativnim aerodromom. I na kraju, pozvao je Kontrolu vazdušnog saobraćaja i prijavio plan leta. Kad je izašao, prošao je sve pripremne radnje za let, iako je znao da je Gal to već obavio. Stao je ispod krila da ispusti gorivo s pet različitih mesta i proveri staklenu cev da se uveri da se voda nije skupila u rezervoarima za gorivo. Bila je to vremenski zahtevna obaveza, ali je poznavao jednog tipa koji to nije uradio. Srušio se i poginuo. Zadovoljan što mu je avion spreman, dao je znak Galu podignuvši palac. „Spreman za pokret, ako su i oni spremni.“ Otišao je do toaleta, gde se ispljuskao hladnom vodom po licu i sprao tri aspirina ostacima kafe, koja ipak nije bila vruća kako se Gal hvalisao, ali je zato bila duplo jača od preporučene doze. I kao što mu je savetovano, kanuo je u oči kapi koje su garantovano uklanjale crvenilo. Ali za svaki slučaj, ipak je stavio naočare za sunce. Kada je izašao iz zgrade, njegova tri putnika su ga čekala na pisti, stojeći rame uz rame. Bilo je lako prepoznati ko je pacijent. Čovek je bio visok i dostojanstven, ali mu je koža bila žućkastosiva, kao kod obolelih od raka pod užasnim hemijskim tretmanima. Bio je obučen u obične pantalone i sportsku jaknu, a oba odevna predmeta su izgledala kao da su mu nekoliko brojeva veća. Kačket mu je pokrivao ćelavu glavu. U sredini ovog trija stajala je zgodna žena, nešto mlađa od muškarca, ali dobrano u šezdesetim. Nešto u vezi s njom... Dent se zatetura, a onda stade kao ukopan. Prebacio je pogled na čoveka i pokušao da zamisli zdravu verziju njega. Kučkin sin. Bio je to Hauard Liston. Nije moglo biti greške pošto je pored njega stajala njegova žena, Olivija, koja je izgledala podjednako dobro namontirana kao i uvek, kako je se Dent sećao. Bila je lepa žena koja je trošila i vreme i energiju da ostane takva. I dalje je u formi, mada joj je težina donekle drugačije raspoređena, malo više u predelu oko struka. Kosa joj je svetlija. Koža oko usta i ispod brade opuštenija nego što je bila pre skoro dve decenije. Ali nadmeni izgled i dalje je bio isti. Dent je piljio u njih nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo na drugu stranu. Gal je provirivao iza ragastova svoje kancelarije, očigledno želeći da vidi kako će se scena odvijati. Pred žestinom Dentovog pogleda, šmugnuo je nazad u kancelariju i zatvorio vrata. Dent je imao koju probranu reč za njega, ali to je moglo da sačeka. Okrenuo se prema njima i prezrivo odmerio Listonove. „Je li ovo neka šala? I ako jeste, meni baš nešto i nije smešna.“ Olivija se okrenula i obratila mlađoj ženi koja joj je stajala s druge strane. „Rekla sam ti da je ovo užasna greška.“ Mlađa žena napravi dva koraka prema njemu. „Nije šala, gospodine Kartere. Moramo u Hjuston.“
0 comments:
Post a Comment