Jedna ptica koja je doletela iz Amerike kupila je moje meke časovnike koje sam krstio „Upornost sećanja". Ta ptica je imala velika crna krila kao krila Grekovih anđela.

Jedna ptica koja je doletela iz Amerike kupila je moje meke časovnike koje sam krstio „Upornost sećanja". Ta ptica je imala velika crna krila kao krila Grekovih anđela.
Iako se ta crna krila nisu mogla videti, čovek je morao da opazi belo platneno odelo i veliki panama šešir koji je ptica nosila. Ona se zvala Zilijen Levi. Bio je to čovek koji će Ameriku upoznati sa mojim delom. Žilijen Levi mi je priznao da moje delo smatra veoma neobičnim, ali nepodesnim za publiku i nemogućim za prodaju. On je okačio moju sliku u svojoj kući, iz ličnog zadovoljstva. „Upornost sećanja" nije opravdala njegove loše prognoze i bila je nekoliko puta prodavana; najzad je dospela u Muzej moderne umetnosti i tamo je, bez sumnje, jedna od slika koja najviše privlači publiku. Posle toliko napora Gala i ja smo najzad mogli da odemo u Port Ligat. Cim smo se vratili u Pariz, preselili smo se iz Ulice Bekerelbroj 7. u Ulicu Goge broj 7. Taj moderni stan izgledao mi je kao kazna koju su arhitekte izmislile za sirotinju. A mi smo bili siromašni! Pošto nismo mogli da imamo komode Luj XV , opredelili smo se za široke prozore otvorene prema svetlosti, za hromirane stolove, i svuda smo postavili ogledala. Gala je umela svemu da da sjaj. Ali, ova skoro monaška strogost budila je u meni želju za luksuzom. Osećao sam se kao čempres koji raste u kupatilu. Prvi put sam tada shvatio da su me u Parizu očekivali; da je moje odsustvo značilo jednu prazninu. Ali, kako nastaviti? Moje dve konferencije u Barseloni izlečile su patološke ostatke moje užasne stidljivosti. Osećao sam se sposobnim da po svojoj volji uzvitlam strast i ludilo publike i u meni je rasla želja da stupim u kontakt sa „novim mesom", sa novom zemljom koja nije zaražena posleratnom atmosferom. Amerika! Hteo sam da odem tamo, da odnesem svoj plan, da položim i svoj hleb na taj kontinent. Žilijen Levi mi je poslao isečke iz štampe povodom jedne male izložbe koju je organizovao u Njujorku. Tu su bili izloženi moji meki 1 časovnici i nekoliko pozajmljenih slika. Malo je prodato, ali je izložba ipak doživela uspeh, jer se u člancima osećalo razumevanje, sto puta objektivnije i bolje upoznato sa stvarima od svega što su pisali evropski kritičari. U Parizu svako prosuđuje i izriče sud samo na osnovu svojih estetskih normi. U Evropi sam bio okružen samo pristalicama koje su se između sebe gložile; ovaj građanski rat još nije bio dotakao Ameriku. Ono što je kod nas već otkrivalo tragične izglede za budućnost kod njih je bilo sami divertisman. Kubizmu u Americi nikada nije pridavan naročiti značaj, jer je to kod njih bila već klasirana pojava. Udaljeni od borbe, nepristrasni, nemajući ništa da odbiju ili izgube, ništa što bi branili i zašta bi se borili, mogli su sebi dozvoliti da budu lucidni i da spontano vide ono što trenutno na njih ostavlja najsnažniji utisak, to jest mene. U Evropi se varaju kada misle da Amerika nije sposobna za poetsku intelektualnu intuiciju. To što oni ne greše, to nije zbog toga što imaju ukusa i tradiciju, već zato što su atavistički oprezni. Amerika ne bira iskustvom ili srcem, već na jedan bolji način, ona bira dubokom i elementarnom snagom svoje još uvek sasvim očuvane biologije. Ona zna šta joj nedostaje i šta nema. A sve što joj je nedostajalo na d'ihovnom planu doneću joj ja svojim paranoičnim delima. Ideja koja je u meni počela da se oblikuje o Americi bila je potkrepljena mojim susretom sa Alfredom Barom, upravnikom Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Upoznao sam ga na jednoj večeri kod Vikonta od Noaja. Bio je mlad, bledunjav i veoma bolešljiv. Njegovi istražm pokreti ličili su na pokrete ptice koja kljuje zrnevlje. I zaista, on je kljuvao savremene vrednosti i veoma razumno odvajao dobro zrnevlje od lošeg. Njegovo poznavanje moderne umetnosti bilo je pravo čudo. Pošto sam bio naviknut na Konzervatore francuskih muzeja, koji nikada nisu čuli za Pikasoa, nalazio sam da je on još čudniji. Gospođa Bar mi je predskazala slavnu budućnost u Americi, ako tamo budem lično otišao. Gala i ja smo već bili odlučili da putujemo. Avaj! Kako da to učinimo bez novca. „Hoću da idem u Ameriku, hoću da idem u Ameriku..." To se pretvorilo u opsesiju. Gala me je tešila. Čim budemo imali malo novca otići ćemo... Ali baš u tom trenutku sve je pošlo nagore. Pjer Kol me je obavestio da naš ugovor ističe i da mu njegova finansijska situacija ne dozvoljava da ga obnovi. Novčani problemi su postali sve ozbiljniji. Ljubitelji, na koje se moglo računati da će kupiti Dalija, već su imali isuviše mojih slika, pa čovek nije mogao ni da pomisli da im još nudi. Iste godine kada je moj prestiž dostigao svoju vrhunsku tačku, ja sam se našao u veoma lošoj novčanoj situaciji. Ne mogući da se pomirim s tim bio sam besan, uzdržano ali stalno besan. U Malagi sam bio odlučio da zaradim puno novca i još uvek u tome nisam uspeo. Videćemo! Besneo sam, besneo sam bez prestanka! Na ulici sam kidao dugmeta sa kaputa i lomio ih zubima. Udarao sam nogom kao da želim da se zabijem u asfalt pločnika. Jedno veče, vraćajući se kući posle neuspelih poseta, u visini Bulevara Edgara Kine susreo sam slepca bez obe noge. Sedeo je u malim kolicima. Kotrljao se sa nekom čudnom koketerijom i pokretima, okrećući rukom gumene točkove. Zaustavio se u trenutku kada je trebalo da pređe široku ulicu i, izvadivši mali štap, počeo je energično da udara u zemlju tražeći pomoć. Bilo je nečega antipatičnog u bezobrazluku i sigurnosti ovog čoveka. Tražio je da ga neko prevede preko ulice. Na ulici nije bilo nikoga osim mene. Samo je, prilično daleko, na ulici stajala prostituka i gledala me. Priđoh slepcu i brutalnim udarcem noge u kolica odgurnuh ga iz sve snage. Udario je u suprotni pločnik i trebalo je da ispadne iz kolica. Ali ovaj lukavi slepac je predivdeo udarac i čvrsto se pridržao rukama. Ukočio se iz uvređenog dostojanstva i ostao nepomičan. Ja sam prešao ulicu i približio se da bih ga pogledo u lice. On je bez sumnje razumeo da sam ga baš ja odgurnuo, jer je odmah promenio stav i, umesto da se ljuti, postao je skroman i ponizan, kao što je, uostalom, njegov fizički položaj i zahtevao. Razumeo sam tada da bi mi on, uprkos svom cicijašluku, dao novac da sam mu ga tražio. Tako sam otkrio šta treba da činim da bih prešao Atlantik. Jer ja nisam bio bez nogu, niti sam bio slep, izgubljen i jadan. Nisam udarao u zemlju štapom tražeći od nekog nepoznatog da me prevede preko tog okeana koji me je delio od Amerike. Ne, nisam bio potonuo u očajanje. Nasuprot tome, blistao sam od slave. Razumljivo je da niko ne bi pritekao u pomoć tigru čak ni kada je gladan. Trebalo je da otmem štap iz ruku tog slepca i da zamahnem oko sebe. Nisam bio paralizovan, trebalo je da delam. Sa malo preostalog novca zadržao sam dva mesta na prvom paroborodu koji je odlazio za Njujork; bio je to „Samplen", koji je polazio za tri dana. Trebalo je pronaći ostatak novca za doplatu kabine, i za obezbeđenje boravka u Njujorku bar za dve nedelje. Čitava tri dana jurio sam po Parizu naoružan simboličnim slepčevim štapom koji se u mojim rukama pretvorio u čarobni štapić ljutnje. Udarao sam bezobzirno desno, levo. Pošto sam tri dana tresao grane sreće, ona se odlučila, i mala kiša zlata najzad mi je dozvolila da konačno predvidim putovanje. Od silnog straha da ću propustiti brod, došao sam tri sata ranije na stanicu odakle je trebalo da krene transatlantski voz. Stalno sam gledao u časovnik i u našeg nosača, jer sam se bojao da će nas izdati. Gala me je držala za ruku da bi umirila moju nervozu. Znao sam da ću se smiriti tek kada budem na brodu. Kada sam se popeo na voz, stigli su novinari i fotografi i zamolili me da siđem. Zeleli su da me slikaju pored lokomotive. Morali su da se zadovolje time da me slikaju na prozoru vagona. Isuviše me je bilo strah da će voz krenuti dok se ja budem slikao. Strah da ne propustim putovanje u Ameriku nije me potpuno napustio ni kada sam se našao na „Šamplenu". Tek što smo izašli na otvoreno more mene je obuzeo pravi užas od okeanskog prostranstva. Mislio sam da je brod isuviše veliki i da je njime veoma teško rukovati i izbeći katastrofu. Od svih putnika ja sam najsavesnije reagovao na sve lažne pozive na uzbunu i stavljao sam kotur za spasavanje četvrt sata pre ostalih. Što je bilo još gore, tražio sam da i Gala bude isto toliko predostrožna