Na povratku u Pariz lansirao sam novu enigmatsku krilaticu: Hleb, hleb, samo hleb! Ljudi su se pitali sa humorom da li sam možda na putu da postanem komunista!

Na povratku u Pariz lansirao sam novu enigmatsku krilaticu: Hleb, hleb, samo hleb! Ljudi su se pitali sa humorom da li sam možda na putu da postanem komunista!
Ali, već ću pogađali da Dalijev hleb nije namenjen za pomoć brojnim porodicama. Moj hleb je bio zverski antihuman. On je simbolizovao osvetu jedne luksuzne mašte protiv utilitarizma praktičnog sveta. Taj će hleb biti aristokratski, estetski, paranoičan, jezuitski, fenomenalan, prefinjen i paralizujući. Mesec dana posle povratka u Pariz potpisao sam ugovor da Džordžom Kelerom i Pjerom Kolom. Nešto kasnije u Kolovoj galeriji izložio sam svoju sliku „Žena koja spava" konj, lav-nevidljivo plod mojih razmišljanja iz Španije. Vikont od Noaja je kupio ovo platao, Žan Kokto „Skrnavljenje hostije", a Andre Breton „Viljema Tela". Moje delo je počelo da uznemirava kritičare. U stvari, samo su nadrealisti i ljudi iz visokog društva bili stvarno uzbuđeni. Sve češće sam prisustvovao mondenskim večerama gde su me primali zajedo sa Galom, sa nekom vrstom bojazni i divljenja. Svuda sam prepoznavao svoje rečenice i svoje ideje. Stvari su bile, ili nisu bile „dobre za jelo". Poslednje Brakove slike bile su „jednostavno božanstvo", i tako dalje. Između dva mondenska ogovaranja pozajmljivali su od mene sa puno humora frazeologiju katalonskog porekla, koja mi je bila svojstvena. Ipak, smisao moje mistifikacije rovala im je po mozgu kao mali parazit. - Ali, zaboga, Dali, zašto hleb, zašto sad samo hleb? - Odgovor na ovo govorio sam morate tražiti od paranoja-kritičke metode, draga prijateljice. Zatim su me molili da objasnim svoju paranoja-kritičku metodu, jer su članci koje sam objavljivao bili isuviše hermetični. Sada priznajem da u to vreme ni sam nisam dobro znao o čemu se radi. To otkriće me je „prevazilazilo", i kao kod mnogih mojih otkrića, shvatio sam njegov značaj tek kasnije. Neprestano sam slušao pitanja: - Sta to znači? Sta to znači? Jednoga dana sam izdubio veliku veknu hleba i stavio unutra maloga Budu, potpuno prekrivenog mrtvim buvama. Zatim sam zatvorio otvor u hlebu komadom drveta, zacementirao sve i napisao na hlebu: „Konjska marmelalda". Šta je to značilo? Dekorater Zan Mišel Frank mi je poklonio dve stolice u najčistijem stilu iz 1900. godine. Jednu sam potpuno izmenio stavljajući umesto drvene ploče sedišta veliku tablu čokolade. Drugu nogu stolice sam produžio kvakom sa vrata i tako je stolica izgubila ravnotežu. Druga noga je uvek stajala potopljena u čašu piva. Nazvao sam ovaj neudobni predmet „Atmosferska stolica". Svi koji su gledali stolicu osećali su se mučno. Šta je to trebalo da znači? Počeo sam tada borbu za lansiranje nadrealističkog predmeta, iracionalnog i sa simboličkom funkcijom, kao i protivtežu pričanjima snova, automatskom pisanju, i tako dalje. Nadrealistički predmet je trebalo da bude potpuno nekoristan kako sa praktičkog, tako i sa racionalnog gledišta. Pariski stanovi, osetljivi prema nadrealizmu, brzo su se napunili nadrealističkim predmetima koji su na prvi pogled delovali zbunjujuće, ali koje je svako mogao da dodirne rukama i da se njima zabavlja. Ovaj novi period uskoro se završio. Gala i ja smo imali dosta novca i mogli smo da se vratimo u Kadakes i da tamo ostanemo mesec i po dana. Moj prestiž se bio prilično učvrstio. Kritičari su već razlikovali nadrealizam pre i posle Dalija. O svim stvarima se sudilo i razmišljalo upoređujući sa Dalijem. Jedna od tajni moga uticaja bila je i to što je taj uticaj uvek ostao tajanstven. S druge strane, tajna Galinog uticaja bila je dvostruko tajanstvena. Cesto su verovali da su otkrili moju tajnu. To je bila greška! Jer to nije bila moja, već Galina tajna. Nemaština je bila još jedna od naših tajni. Gotovo nikada nismo imali novca i živeli smo tajno obuzeti brigom zbog toga. Međutim, znali smo da naša snaga leži u tome da to ne pokažemo. Sažaljenje bližnjega ubija. Snaga, govorila je Gala, ne leži u tome da se izazove sažaljenje, već postiđenost. Mogli smo da umremo od gladi, niko to nikada ne bi znao. Genio y figura hasta la sepultura, „genijanost i stav do smrti", to je bila naša deviza. Ličili smo na onoga Španca koji nema šta da jede, ali koji u podne odlazi kući i seda za prazan sto na kome nema ni hleba ni vina. Čeka da ostali završe ručak. Trg je pust i uspavan pod nemilosrdnim suncem. Sa svih prozora opaziće onoga ko prvi, posle obeda, prede preko trga. U zgodnom trenutku naš čovek ustaje, stavlja čačkalicu među zube i prelazi preko trga čačajući ih. Treba da veruju da je jeo, jer inače neće moći nikada da zagrize. Čim ponestane novca, treba povisiti napojnice, nikada ne popustiti pred osrednjošću. Čovek može da se odrekne izvesnih stvari, ali ne treba da im se priklanja. Čovek može da ne jede, ali ne treba da jede loše. Još od Malage bio sam Galin učenik i ona mi je otkrivala principe zadovoljstva. Ona me je takođe naučila da sagledam realnost svih stvari. Naučila me je da se oblačim, da silazim niz stepenice bez padanja, da ne gubim novac, da jedem i da pri tom ne bacam pileću kost pod tavanicu, da razlikujem neprijatelje. Ona je bila Anđeo ravnoteže i proporcije koji je najavljivao moj klasicizam. Ne gubeći svoju ličnost, oslobađao sam se likova koji su me mučili. Počeo sam da bivam svestan svojih postupaka.