Mislio sam da će srce da mi iskoči kada sam je počeo dirati po grudima… Par mjeseci prije mog 18. rođendana sam izgubio nevinost upravo sa mojom tetkom. Ona je tada imala 44 godine i bukvalno mi taj PRVI PUT učinila nezaboravnim, ali generalno i te tinejdžerske dane. Dok su svi ramišljali o svojim tetkama, ujnama… je sam moju imao samo za sebe. Danas imam 35 godina i sretno sam oženjen. Međutim, nikada ovih skoro 20 godina ja i tetka nismo prekidali naše “druženje”. Ona sada ima 60 godina i juče dok smo u mome stanu radilio ONE STVARI ona je cijelo vrijeme plakala i neprestano mi se zahvaljivala. Nije više “riba” kao nekada, prilično se udebljala i da nema meni ONU STVAR sigurno više..Video sam kako se Pariz menja pred mojim očima, i na moje naredbe. Ali, kao i uvek, moj sopstveni uticaj toliko me je nadrastao da je bilo nemogućno nekoga uveriti da potiče od mene. Isti fenomen javio se i nekoliko godina kasnije, prilikom mog drugog boravka u Njujorku. Opazio sam da se najveći broj izloga velikih magazina inspiriše prilikom uređivanja nadrealističkim pravilima koja sam prvi put lansirao. Stalna drarrta moga uticaja je u tome što mi on izmiče iz ruku i ja ne mogu ni da ga usmerim, ni da ga iskoristim. Živeo sam u Parizu koji je slušao moje naredbe. Čitao sam članak protiv funkcionalne arhitekture i znao da to potiče od mene. Ako bi neko, bilo kojim povodom, rekao: „Bojim se da to ne izgleda moderno", znao sam da i to potiče od mene. Javnost se nije odlučivala da me sledi, ali sam ipak uspeo da uništim njena ubeđenja! Moderni umetnici su imali mnogo razloga da me mrze. Pošto nisam mogao da iskoristim svoja otkrića, drugi su me krali. Bio sam već lansirao „moderni stil" i trebalo je samo da izađem na ulicu da bih shvatio kako se širi: čipke, filmovi, noćni lokali, cipele, sve je bilo u skladu. Stotine zanatlija je zarađivalo za život praveći ove predmete, dok sam se ja šetao Parizom nemoćan da išta učinim. Svi su, znači, mogli da realizuju moje ideje, osim mene! U tom trenutku ne bih znao kako i kome da se obratim za skromno mesto statiste u jednom od tih filmova a' la 1900, koji su snimani sa puno „zvezdi" i miliona. To je bila obeshrabrujuća epoha mojih pronalazaka. Prodaja mojih slika sukobljavala se sa franmasonerijom moderne umetnosti. Trebalo je da se odlučim i da na drugi način zarađujem za život. Napravio sam listu pronalazaka za koje sam smatrao da su nepogrešivi. Pronašao sam: Veštačke nokte sa malim ogledalima; providne lutke za izloge. U njihova tela mogla je da se sipa voda, po kojoj bi plivale ribe, podražavajući krvotok; nameštaj od bakelita izrađen po otisku kupčevog tela; pokretne skulputre ventilatore; kaleidoskopske naočari za putovanje automobilom kroz dosadne predele; fotografske maske za snimanje žurnala; kombinovanu šminku za uklanjanje svih senki na licu; cipele sa federima za lakši hod i tako dalje, i tako dalje. Ti pronalasci su bili naše mučenje. Naročito su mučenje za Galu, koja je fanatično odano odlazila posle doručka sa mojim pronalasima pod miškom u krstaški pohod. Njena izdržljivost prevazilazila je granice ljudskih mogućnosti. Vraćala se uveče, zelena, mrtva od umora i još lepša zbog svog žrtvovanja. Pitao sam je: Nije uspelo? Pričala mi je strpljivo i detaljno sve. Cesto smo plakali, a zatim odlazili da utopimo brige u zaglupljujućoj tami kvartovskog bioskopa. Uvek je bila ista priča: prvo su govorili da je moj pronalazak bezuman i bez trgovačke vrednosti. Zatim, kada bi ih Gala svojom upornošću ubedila u praktičnu vrednost otkrića, odgovarali su joj da ju je, iako je stvar zaista interesantna, nemogućno realizovati i da bi bila ludački skupa. A ipak... a ipak, svi su moji projekti, kasnije ili ranije, realizovani. Realizovali su ih drugi, i uglavnom toliko loše da mi je bilo nemoguće da se na njih vratim. Jednoga dana bismo otkrili da su za veče lansirani veštački nokti, drugoga dana da aerodinamični automobili kruže ulicama. Jednoga jutra poročitao sam u novinama: „Postavili su u izlog providne lutke-manekenke koje služe kao akvarijumi za ribe. To liči na Dalija."Bila bi sreća ako bi me uopšte pomenuli, jer su veoma često govorili da u svojim slikama kopiram tuđe ideje! Voleli su moje ideje od onog trenutka kada bi ih neko dugi oskrnavio, pod izgovorom da će napraviti bolje. Strašni francuski zdravi razum zgrabio je moje, ubrzo slavno ime, ali samo zato da od njega napravi neku vrstu strašila za ptice. „Dali, oh, da, to je neobično, ali je ludo i neizvodljivo". A ja sam toliko želeo da bude izvodljivo! Hteo sam da otmem tom društvu, koje mi se divilo i bojalo me se, malo njegovog zlata koje bi omogućilo meni i Gali da živimo bez onog zamornog fantoma novčanih briga koje su nas odavno pratile. Iako nisam zarađivao, Gala je uspevala da učini čuda sa ono malo novca što smo imali. Nikada prljave uši i boemski život nisu ušli kod nas na svojim klimavim nogama i svojim ogrtačima od prljavih čaršava! Nikada nismo upoznali jučerašnje ponovo pečene krompire niti ružnu brigu oko službenika kompanije za gas i elektriku koji sa računima u rukama očajno zvone na sporednim vratima prazne kuhinje. Nikada nismo podlegli prozaičnostima svakodnevnog života. Zahvaljujući Galinoj strateškoj veštini, sve je bilo izgovor za sve veće zbližavanje naših dveju duša. Sa malo novca jeli smo skromno, ali dobro. Nismo izlazili. Gala je sama šila svoje haljine a ja sam za to vreme radio sto puta više od bilo kog osrednjeg slikara. Svim srcem i krvlju pripremao sam nove izložbe, odgovarao nekolicini retkih prijatelja. Gala mi je ponekad prebacivala da radim za isuviše nisku cenu, a ja sam joj odgovarao da je pravo čudo što uopšte imam prijatelje, pošto sam ja genije, a sudbina genija je da umru od gladi. Živimo tako skromno zato što ti i ja svakoga trenutka činimo natčovečanski napor koji će nam pomoći da se najzad probijemo
0 comments:
Post a Comment