Novogodišnja noć bila je još jedna teška noć koju je trebalo prebroditi. Moji roditelji su uvek uživali u novogodišnjoj noći, slušajući kako se Nova Godina približava na radiju, grad po grad, sve dok ne stigne u Los Anđeles.

Novogodišnja noć bila je još jedna teška noć koju je trebalo prebroditi. Moji roditelji su uvek uživali u novogodišnjoj noći, slušajući kako se Nova Godina približava na radiju, grad po grad, sve dok ne stigne u Los Anđeles.

Petarde bi pucale i zvižduci bi se orili i sirene trubile i pijani diletanti povraćali i muževi bi flertovali s tuđim ženama i žene bi se muvale s kim stignu. Svi bi se ljubili i hvatali za dupe u kupatilima i ostavama i ponekad javno, naročito u ponoć, i onda bi iskrsle užasne porodične svađe sledećeg dana, a da ne pominjemo još i Turnir Parade Ruža i kuglanje u vezi s tim. Sara je došla predveče na Staru Godinu. Nju su oduševljavale stvari kao Čarobna Planina, naučno fantastični filmovi, serija Zvezdane Staze, teške rok grupe, spanać s mileramom i prirodna hrana, ali je zato imala više bazičnog zdravog razuma od bilo koje žene koju sam ikad upoznao. Možda bi samo još jedna, Džoana Dover, mogla da se poredi s njom po zdravom osećaju i plemenitom duhu. Sara je bolje izgledala i bila je mnogo vernija od bilo koje od ostalih mojih aktuelnih žena, tako da je ova nova godina mogla sve u svemu i dobro da ispadne. Baš su mi poželeli »Srećnu Novu Godinu«, i to lokalni idiot spiker na televiziji. Mrzim kad mi neki stranac poželi »Srećnu Novu Godinu«. Kako on zna ko sam ja? Možda sam čovek koji drži petogodišnju devojčicu vezanu žicom za plafon, zapušenih usta, koja visi obešena naglavačke, dok je ja lagano režem u komade. Sara i ja krenusmo da slavimo i pijemo, ali teško je bilo opiti se kad se pola sveta upinjalo da se napije zajedno s vama. »Sve u svemu«, rekoh Sari, »nije bila loša godina. Niko me nije ubio.« »I još si u stanju da piješ svake noći i ustaješ u podne svakog dana.« »Samo da proguram još jednu godinu.« »To je već lupetanje matorog alkosa.« Neko je kucao na vrata. Nisam mogao da verujem svojim očima. Bio je to Dinki Samers, folk-rok pevač, i njegova devojka Dženis. »Dinki«! dreknuh. »Ej, dokurca, čoveče, šta se događa?« »Nemam pojma, Henk. Palo mi na pamet da svratimo.« »Dženis, ovo je Sara. Sara. .. Dženis.« Sara je izašla i donela još dve čaše. Sipao sam. Razgovor nije bio neki. »Napisao sam jedno deset novih stvari. Mislim da postajem bolji.« »I ja mislim«, reče Dženis, »ozbiljno.« »Ej, znaš šta, čoveče, one noći kad sam nastupao pre tebe... Kaži mi, Henk, jesam bio toliko loš?« »Slušaj, Dinki, neću da te uvredim, ali više sam pio nego što sam slušao. Mislio sam na sebe kako moram da izađem tamo i spremao se da se suočim s tim, muka mi pripada od toga.« »Ali ja baš volim da se popnem pred raju, i kad im se obratim i njima se dopadnu moje stvari, onda sam u nebu.« »Pisanje je drugo. To radiš sam, blage to veze nema s publikom uživo.« »Možda si u pravu.« »Bila sam tamo«, reče Sara. »Dva čoveka su morala da pomognu Henku da se popne na binu. Bio je pijan i bilo mu je muka.« »Čuj, Saro«, upita Dinki, »jesam bio toliko loš?« »Ne, nisi. Bili su samo nestrpljivi zbog Kinaskog. Sve drugo ih zamaralo.« »Hvala ti, Saro.« »Folk-rok meni baš i ne govori mnogo«, rekoh. »Šta voliš?« »Skoro sve nemačke klasične kompozitore plus par ruskih.« »Napisao sam oko deset novih stvari.« »Da čujemo možda neku?« upita Sara. »Ali nemaš gitaru, a?« upitah ja. »O, ima je«, reče Dženis, »uvek je s njim!« Dinki je ustao, izašao i doneo svoj instrument iz kola. Seo je na tepih ukrštenih nogu i počeo da štimuje tu stvar. Spremala nam se prava zabava uživo. Uskoro je počeo. Imao je pun, snažan glas. Odbijao se od zidova. Pesma je bila o ženi. O bolnoj ljubavi Dinkija i neke žene. Nije bila tako loša. Možda bi gore na sceni s ljudima koji plaćaju imala uspeh. Ali teško je reći kad neko sedi na tepihu ispred vas. Bilo je to previše lično i zbunjujuće. Ipak, učinilo mi se da nije tako loš. Ali bio je u nevolji. Stario je. Zlatni uvojci nisu više bili tako zlatni, a nevinost širom otvorenih očiju je malo popustila. Biće uskoro u nevolji. Aplaudirali smo. »Preterao si, čoveče«, rekoh. »Stvarno ti se sviđa, Henk?« Mahnuo sam rukom kroz vazduh. »Znaš, uvek sam gotivio tvoje stvari«, reče on. »Hvala, čoveče.« Uskočio je u novu pesmu. I ta je bila o ženi. Njegovoj ženi, jednoj bivšoj ženi: bila je odsutna celu noć. Pesma je imala duha, ali nisam bio siguran da je to namerno. Bilo kako bilo, Dinki je otpevao i mi smo tapšali. Krenuo je sa sledećom. Dinki je bio inspirisan. Imao je velike glasovne kapacitete. Stopala su mu se krivila i uvijala u patikama dok nam je pevao. U stvari, to je na neki način bio on. Nije izgledao kako treba i nije zvučao sasvim kako treba, pa ipak je sam produkt bio nešto mnogo bolje od onog što se obično sluša. Bedno sam se osećao što ne mogu da ga hvalim bez rezerve. Ali ako lažete čoveka o njegovom talentu samo zato što sedi preko puta vas, to je najneoprostivija od svih laži, jer mu govori da produži s tim, da nastavi, što je najgori način za čoveka bez istinskog talenta da straći svoj život, na kraju krajeva. Mnogi ljudi baš to čine, uglavnom prijatelji i rođaci. Dinki se zaljuljao u novu pesmu. Spremao se da nam pruži svih deset. Slušali smo i aplaudirali, ali je barem moj aplauz bio najsuzdržaniji. »Taj treći stih, Dinki, ne sviđa mi se«, rekoh. »Ali potreban je, vidiš, zato što .. . « »Znam.« Dinki je nastavio. Pevao je sve svoje pesme. Trebalo je prilično vremena za to. Bilo je pauza između njih. Kada je Nova Godina najzad stigla, Dinki i Dženis i Sara i Henk bili su još zajedno. Ali, hvala bogu, kutija s gitarom se zatvorila. Žiri je bio neumoljiv. Dinki i Dženis otišli su oko 1 posle ponoći, a Sara i ja pođosmo u krevet. Počeli smo da se grlimo i ljubimo. Ja sam, kao što sam objasnio, lud za ljubljenjem. Tako reći, ne mogu da se kontrolišem. Lepo ljubljenje bilo je retko, izuzetak. Na filmu ili na TV nikad to ne rade kako treba. Sara i ja smo bili u krevetu, trljali telo uz telo i neviđeno lepo se ljubili. Ona se zaista predavala do balčaka. I ranije je uvek bilo tako. Drajer Baba je gledao odozgo — uhvatila bi moj kurac i ja bih mazio njenu picu i onda bi završila trljajući moju karu duž svoje pice i ujutru bi koža kurca moga bila sva crvena i ranjava. Prešli smo na fazu trljanja. I onda je najednom uzela šaku moga kurca i smestila ga u picu. Bio sam šokiran. Nisam znao šta da radim. Gore-dole, zar ne? Ili, bolje rečeno, uvuci-izvuci. Kao kad voziš bicikl: nikad ne zaboravljaš. Ona je bila zaista divna žena. Nisam mogao da se obuzdam. Uhvatio sam njenu zlatnocrvenu kosu i privukao Sarina usta mojim i svršio. Ustala je i otišla u kupatilo, a ja sam pogledao gore u plavi plafon moje spavaće sobe i rekao: »Drajer Baba, oprosti joj.« Ali pošto on nikad nije govorio i nije nikad pipnuo novac, nisam ni mogao da očekujem neki odgovor, niti sam mogao da mu platim. Sara je izašla iz kupatila. Njena figura bila je krhka, bila je mršava i tamna, ali totalno zanosna. Sara je ušla u krevet i mi se poljubismo. Bio je to jedan lak ljubavni poljubac rastvorenih usta. »Srećna ti Nova Godina«, reče ona. Spavali smo, zagrljeni.