Naročito je Bunjuel, koji je bio najrazvijeniji i najsnažniji, gledao oko sebe po sali, tražeći kavgu. Na izlasku rekao sam svojoj telesnoj gardi: Vrlo ste se lepo poneli prema meni.

Naročito je Bunjuel, koji je bio najrazvijeniji i najsnažniji, gledao oko sebe po sali, tražeći kavgu. Na izlasku rekao sam svojoj telesnoj gardi: Vrlo ste se lepo poneli prema meni.
Ali, nije mi stalo da nastavim ovako. Sutra ću se obući kao ostali svet! Moja odluka je bila neopoziva. U stvari, ja sam to potajno želeo iz jednog osnovnog razloga. Želeo sam da se dopadnem elegantnim ženama koje sam toga dana otkrio u salonu za čaj. Pa, šta je to „elegantna žena?" To je žena koja vas prezire i koja nema dlaka pod pazuhom. Prvi put u životu video sam tada obrijan pazuh, tako nežno plavičast da mi se učinilo kao najveći luksuz i perverzija. Spremao sam se da proučim ta pitanja ,,do dna", kao što sam činio i za sve ostalo. Sutradan sam počeo od početka. Od glave. Nisam smeo da odem odmah berberinu u Ricu, kako su mi preporučili moji drugovi. Bio mi je prvo potreban jedan „grosista", da zaseče u masu. Zatim sam imao nameru da frizuru doteram u Ricu. Čitavo popodne lutao sam Madridom tražeći berberina i svaki put sam zbog stidljivosti oklevao da prekoračim prag radnje. Posle hiljadu oklevanja najzad sam izabrao jednoga, koji mi je stavio peškir oko vrata. Strahovito sam se poplašio kada su pali prvi pramenovi. A ako je Samsonov kompleks istina? Pogledao sam se u ogledalu i učinilo mi se da vidim kralja na prestolu sa belim peškirom umesto hermelina na plećima. Obuzela me je užasna panika i tada sam, prvi i poslednji put u životu, za nekoliko trenutaka izgubio veru u sebe. Moja slika kralja deteta odjednom se učinila kao bedan slučaj biološke manjkavosti, kao znak neravnoteže između moje bolešljive konstitueije i moje prerane ali sterilne inteligencije. Da nisam, možda, i ja glupak kao i svi ostali? Platio sam i krenuo prema Ricu. Na pragu berbernice osetio sam kako nestaju poslednje sumnje. Ni za čim nisam žalio. Kada sam ušao u Ric nisam otišao berberinu već u bar. - Dajte mi jedan koktel rekao sam barmenu. - Kakav koktel, gospodine? Nisam znao da postoji više vrsta i nasumice sam odgovorio: - Nije važno, samo da bude dobar. Učinio mi se grozan, ali u roku od pet minuta moja mašta ga je pretvorila u nešto odlično. Napustio sam misao da idem berberinu i poručio još jedan koktel. To je bilo dovoljno da shvatim jednu zapanjujuću stvar: prvi put sam izostao iz škole i nisam se zbog toga osećao krivim. Naprotiv, smatrao sam da je period marljivosti završen. Verovatno se neću ni vratiti u školu. Nešto novo se pojavilo u mom životu. Jednoga dana, došavši u školu, ugledao sam kako jedna grupa učenika snažno mlatara rukama i nešto beskrajno raspravlja. Uskoro sam od njih samih saznao za razlog pobune. Nudili su mi, ni manje ni više, da budem glasnogovornik njihovog antikonformizma. pripremao se konkurs za naimenovanje jednog profesora slikarstva na Akademiji. Mnogi su računali na to mesto, jer je ta klasa bila naročito na dobrom glasu. Profesori kandidati su morali da naslikaju dve slike, jednu na određenu temu a drugu po slobodnom izboru. Slike su bile izložene u školi. Sve su bile jadno osrednje osim slika Danijela Vaskeza-Dijaza, čiji je stil odgovarao onome što se u to vreme zvalo „postimpresionizam". Moje seme je palo na plodnu zemlju i već je jedna manja grupa učenika, onih najaktivnijih i najtalentovanijih, bila puna divljenja za Vaskeza Dijaza. On još nije bio u stanju kubizma, ali je bio prilično pod njegovim uticajem pa su od njega prihvatali ono što su još uvek odbijali da prihvate od mene. Logično, trebalo je da budem za Vaskeza Dijaza. Nažalost, učenici su saznali da će zbog mračnih intriga Vaskez Dijaz biti odbijen u korist nekoga koji nimalo nije zasluživao da dobije profesorsko mesto. Otišao sam sa drugovima u izložbenu salu. Nije moglo biti sumnje. Jedanput sam i ja morao da se složim sa njima, iako sam u dnu srca mnogo više voleo bilo kog starog akademičara koji bi znao da meša boje. Ali, stari akademičari su od pre nekoliko godina bili potpuno istrebljeni. Izjasnio sam se za Vaskeza Dijaza. To popodne on je ukratko izložio svoje pedagoške metode. Žiri se povukao da bi doneo odluku i zatim se vratio i objavio da je naimenovan neki drugi profesor. Nečujno sam ustao i izišao pre nego što je predsednik izgovorio svoj završni govor. Očekivali su me moji prijatelji iz grupe koja je učestvovala na jednom sastanku intelektualaca republikanaca pod vođstvom Manuela Azanje, koji je kasnije bio predsednik španske republike. Kada sam se sutradan vratio u školu, među studentima je bila zavladala panika. Obavestili su me da ću biti izbačen iz škole zbog onoga što se dan ranije dogodilo. Nisam to ozbiljno shvatio, ubeđen da moj tihi izlazak ne može da bude dovoljan razlog za izbacivanje. Ali, više nije bilo reči samo o tome. Posle mog nemog protesta studenti su počeli da vređaju članove komisije, da im prete, pa čak i da ih tuku, tako da su akademičari morali da se zatvore u jednu salu. I odatle bi ih sigurno isterali razvaljujući vrata klupama, da policija na konjima nije stigla u dvorište. Pretpostavljalo se da sam jedino ja mogao biti vođa pobune, pošto sam dao znak. Ništa mi nije vredelo što sam se branio. Bio sam izbačen na godinu dana iz Kraljevske akademije. Nekoliko dana kasnije bio sam u Figuerasu. Tu me je uhapsila civilna garda i bio sam odveden u gradski zatvor. Posle mesec dana premestili su me u zatvor u Geroni, a zatim su me pustili, pošto nije postojao nikakav motiv da budem duže zadržan u pritvoru. Bio sam se vratio u Kataloniju usred revolucionarnog vrenja. General Primo de Rivera otac Hoze Antonija, budućeg osnivača falange ugušio je početke pobune energično, ali i očinski. Svi moji prijatelji iz detinjstva u Figuerasu bili su revolucionari i separatisti. Moj otac je, kao javni beležnik, morao da svedoči o izvesnim zloupotrebama i prevarama na Sudu za vreme izbora. Ja sam, međutim, stalno govorio o anarhiji, monarhiji, trudeći se da ih na neki način pomirim i dovodeći tako do kulminacije opštu zbrku koja je vladala u duhovima.