Jednoga dana, u mom odsustvu, čistačica je ostavila otvorena vrata moje sobe i Pepin Belo je, prolazeći hodnikom, opazio moja dva kubistička platna...

Jednoga dana, u mom odsustvu, čistačica je ostavila otvorena vrata moje sobe i Pepin Belo je, prolazeći hodnikom, opazio moja dva kubistička platna.

Odmah je ispričao grupi koja me je poznavala samo iz viđenja šta je otkrio. Bio sam čak predmet njihovog oporog humora; jedni su me nazvali „muzičarom" ili „umetnikom" a drugi „Poljakom". Prezirali su me zbog moje neevropske odeće i smatrali me, manje ili više, bednim ostatkom romantizma. Moja marljivost, moje lice bez traga humora, značilo je u njihovim očima da sam bedna, mentalno zaostala individua, za koju se jedino može reći da slikovito izgleda. Ništa se više nije moglo razlikovati od njihovih sakoa i engleskih pantalona za golf nego moje jakne od somota, moje kravate „lavalier" i moje kamašne. Oni su se kratko šišali, a moja kosa je bila dugačka kao u devojke. U trenutku kada sam ih upoznao bili su naročito obuzeti nekom vrstom kompleksa elegancije i cinizma, kojim su se razmetali sa znalačkim dendizmom. Jednom reči, stideo sam se 0d njih i dugo sam se bojao toliko da sam bio na ivici nesvestice njihovih ulazaka u moju sobu. Posle otkrića Pepina Bela došli su svi da me vide i sa svojim uobičajenim snobizmom preterali su u svom divljenju. Njihovo čuđenje nije više imalo granica. Mislili su koješta o meni, ali im nije padalo na pamet da sam slikar kubista. Bili su veoma iskreni i priznali mi šta su govorili o meni, pa su mi zauzvrat ponudili svoje prijateljstvo. Manje darežljiv od njih, čuvao sam još uvek izvesno odstojanje, pitajući se da li mogu da izvučem nešto od njih. Za manje od nedelju dana, medutim, stekli su utisak da ih toliko prevazilazim da je uskoro čitava grupa ponavljala: „Dali je rekao ovo... Dali je naslikao ono... Dali je odgovorio: ... Dali misli... To liči na Dalija... To je dalijevski." Brzo sam shvatio da će mi sve uzeti i da mi ništa neće dati. Sve što su oni imali ja sam već imao podignuto na kvadrat ili na kub. Jedino je Garsija Lorka ostavio na mene snažan utisak. On sam je oličavao poetski fenomen u njegovoj celini: od krvi i mesa, zbunjen, krvav, sluzav i veličanstven, koji je podrhtavao od hiljadu mračnih i podzemnih vatri kao i svaka materija spremna da nađe svoj originalni oblik. Reagovao sam i neprijateljski se postavljao protiv „pesničkog kosmosa", tvrdeći kako ništa ne može da ostane nedefinisano. „Kontura", „zakon", mogli su se uspostaviti za sve. Nije postojalo ništa što se ne bi moglo „pojesti". (Već u to vreme ovo je bio moj omiljeni izraz.) Kada bih osetio proždirući i komunikativni požar poezije velikog Frederika, kako se uzdiže u ludim, razbarušenim plamenovima, trudio sarri se da ih obuzdam i da ih ugasim maslinovom granorti moje prerane, antifaustovske starosti, pripremajući već tada roštilj mog transcedentalnog prozaizma, na korne ću, kada dođe vreme i kada od Lorkinog plamena bude ostao samo žar peći pečurke, kotlete i ribe svojih misli. Sve će to biti posluženo na vreme, i toplo, u određeni čas, na čistim čaršavima ove knjige koju baš sada čitate. Jednim udarcem utoliću, za čitav jedan vek, duhovnu i moralnu glad, kao i glad mašte našeg vremena. Naša grupa je htela da bude sve više i više antiintelektualna, što nas je naravno nagonilo da posećujemo samo intelektualce, i one kafane gde se već kuvala, u jakom mirisu sagorelog ulja, književna, umetnička i politička budućnost Spanije... Rekao sam već da grupa koja me je prihvatila i primila kao jednog od svojih nije bila u stanju da me bilo čemu nauči. Znao sam da to nije baš tako, jer su me oni naučili bar jednoj stvari koja mi je ostala. Naučili su me da budem „bomba". Jedno popodne grupa me je odvela na čaj na jedno elegantno mesto u Madridu. U Kristalni dvorac. Cim sam ušao, razumeo sam sve. Trebalo je potpuno da izmenim svoj izgled. Moji prijatelji, koji su osećali mnogo veće samoljublje za moju ličnost nego i ja sam (moj beskrajni ponos branio mi je da se vređam bilo zbog čega) uzeli su na sebe da brane i da čak hrabro Dameću svetu moju čudnu odeću. Na njihovim ljutitim licima kao da se moglo pročitati: ,,Pa šta, naš prijatelj liči na pacova u oluku. U redu. Ali on je najsnažnija ličnost koju ste ikada imali priliku da vidite, i mi ćemo vam, ako budete i najmanje nepristojni prema njemu, razbiti njušku."