Dent i Gal su zajedno ugurali avion u hangar. Dent se popeo nazad da uzme naočare za sunce i ajped, i tada je primetio primerak Bez oklevanja što je ostao na Belaminom sedištu.

Dent i Gal su zajedno ugurali avion u hangar. Dent se popeo nazad da uzme naočare za sunce i ajped, i tada je primetio primerak Bez oklevanja što je ostao na Belaminom sedištu.
„Ma nek se nosi.“ Zgrabio je knjigu i, čim je izašao iz aviona, pravom linijom krenuo ka svojoj korveti. Gal se okrenuo od frižidera koji je prilično bučno brujao, s pakovanjem od šest konzervi badvajzera u ruci. „Pomislio sam da ćemo da zviznemo par... Kuda ćeš ti?“ „Za njom.“ „Kako to misliš, za njom?“ Dent sede na mesto vozača i startova motor, ali taman kad se spremio da povuče vrata i zatvori ih, stvorio se Gal, sa pivom u jednoj ruci, a drugom držeći otvorena vrata automobila. „Nemoj da ideš po đavola, ase.“ „Uf, jako smešno. Ti si taj koji mi je smestio da se sretnem s njima.“ „Pogrešio sam.“ „Misliš?“ Povukao je naglo vrata. „Puštaj.“ „Zašto ideš za njom?“ „Zaboravila je knjigu. Idem da joj je vratim.“ Snažno je cimnuo vrata i Gal ih pusti. „Trebalo bi da se maneš toga.“ Ali Dent nije prihvatio upozorenje. Ubacio je korvetu u prvu brzinu i izjurio iz hangara. Dobro je poznavao put, što je bila sreća, jer dok je jednom rukom vozio, drugu je koristio da izvuče novčanik iz zadnjeg džepa, odatle uzme ček i, nakon što je pročitao adresu, otvorio dži-pi-es program na svom ajpedu. Za nekoliko minuta imao je putanju do njene kuće. Džordžtaun, ni čitavih pedeset kilometara severno od Ostina, bio je poznat po arhitekturi iz viktorijanskog doba. Glavni trg i drvećem oivičene stambene ulice razmetale su se velelepnim građevinama. Belami je živela u jednoj od tih kuća, smeštenoj u šumarku pekan oraha sa širokom verandom, koja se pružala oko čitave kuće. Dent je parkirao kod ivičnjaka i, uzevši knjigu sa sobom, krenuo cvećem oivičenom stazom do stepenica trema. Preskakao je po dve i pružio ruku pored bostonske paprati da zazvoni na vrata. Onda je primetio da su ulazna vrata ostala otvorena. Pokucao je. „Zdravo?“ Čuo je neku buku, ali to nije bio njen odgovor. „Hej? Belami?“ Pošto je prilično brzo vozio, sigurno nije odmakla tako daleko ispred njega. „Hej?“ Pojavila se u prostoru između ragastova i vrata, a izgledala je kao da bez pridržavanja ne bi mogla da stoji. Oči su joj bile široko razrogačene i suzne, a lice bledo, u snažnom kontrastu sa pegicama na nosu i obrazima, koje ranije nije primećivao. Obliznula je usne. „Šta ti tražiš ovde?“ 26 „Jesi li dobro?“ Ona potvrdno klimnu, ali nije joj poverovao. „Izgledaš prilično...“ Pokazao je na njeno lice. „Je li ti to od leta? Nije te valjda toliko poremetio?“ „Nije.“ „Šta je onda?“ „Ništa.“ Oklevao je, pitajući se zašto joj nije samo tutnuo knjigu i rekao joj da je zabije na mesto na kom ne sija sunce, zbog čega je stvarno došao, a onda se okrenuo i otišao. Zauvek. Za vek vekova, amin. Imao je snažan predosećaj da će, ako ostane samo i sekund duže, doživeti da zažali zbog svoje odluke. Ali i pored nagona da glavom bez obzira pobegne od nje i svega što ima veze s Listonovima, blago je gurnuo vrata, čemu se ona usprotivila. Gurnuo je jače, a ona je popustila i vrata se širom otvoriše. „Šta je ovo, zaboga?“, viknuo je. Glavni hodnik iza njenih leđa izgledao je kao da su po njemu bacane konfete. Sjajni parket bio je zatrpan komadima papira. Prošavši pored nje, ušao je, sagnuo se i podigao jedan od većih komada. Bio je to ćošak stranice; T. Dž. Dejvid je bilo odštampano na njemu, zajedno s brojem stranice. „Zatekla si sve ovako kad si se vratila kući?“ „Samo nekoliko minuta sam bila ispred tebe“, odgovorila mu je. „Nisam dalje odavde ni stigla.“ Dentova prva misao je bila da je uljez možda i dalje u kući. „Bezbednosni sistem?“ „Nemam ga. Uselila sam se tek pre dve nedelje.“ Mahnula je prema zalepljenim kutijama naslaganim pored zida. „Nisam se čak ni raspakovala.“ „Muž ti nije ovde?“ Ovo pitanje ju je isprva zbunilo, ali onda je promucala: „Nije. Mislim... nemam... razvedena sam.“ Hm. Odložio je ovu misao za kasnije. „Pozovi policiju. Ja ću pogledati okolo.“ „Dente...“ „Ne brini za mene.“ Spustio je roman na stočić u hodniku, a onda nastavio da ide niz glavni hodnik, pored vrata trpezarije i dnevne sobe, koja su se otvarala s obe strane hodnika. Tim putem je stigao do kraja kuće, gde je našao kuhinju i ostavu. Baštenska vrata su bila otvorena. Bravica je visila izbijena iz okrugle male rupe u vratima. Jedna prugasta mačka je radoznalo provirivala kroz dovratak. Videvši Denta, šmugnula je. Pazeći da ništa ne dodirne, iskoračio je na betonski trem, gde su vreća zemlje za saksije i gomila saksija od terakote stajale pored spoljašnjeg zida kuće. Jedna od saksija bila je polomljena. Krhotine su ležale na stepenicama koje su se spuštale do nivoa zemlje. Ograđeno dvorište je bilo prazno. Shvatio je da provalnik više ne predstavlja pretnju, ali je ipak želeo da proveri sprat. Vratio se istim putem u kuhinju i nazad u široki hodnik. Belami je stajala gde ju je i ostavio, 27 držala je mobilni telefon u ruci. „Čini mi se da je ušao kroz ostavu. Idem da pogledam gore.“ Brzo se popeo. Prva vrata s leve strane vodila su u gostinsku spavaću sobu, koju je očigledno planirala da koristi kao kancelariju. Kompjuter na stolu naizgled nije diran, ali su, kao i kod ulaznih vrata, stranice njene knjige pretvorene u konfete i pobacane na sve strane. Proverio je orman, ali u njemu nije našao ništa osim kutija s najosnovnijim kancelarijskim priborom. Na pola puta niz hodnik, neobična dupla vrata sa staklenim panelima bila su otvorena. Prošao je kroz njih i ušao u Belaminu spavaću sobu. Ovde je stao kao ukopan. Soba je uništena, ali nije bilo konfeta. Hitro je proverio orman, gde je našao odeću i obuću, nekoliko neotpakovanih kutija i zaostali cvetni miris. Ni u kupatilu nije bilo ničeg, osim vodovodnih instalacija u krem boji, mekanih peškira i ženskih stvarčica za doterivanje, na toaletnom stočiću. Vratio se do duplih vrata spavaće sobe i doviknuo joj: „Vazduh je čist, ali bolje da dođeš gore.“ Trenutak kasnije mu se pridružila, čineći potpuno isto što je činio i on kad je ušao. Ukopala se u mestu i samo blenula. „Čini mi se da to nije deo dekora.“ „Nije“, rekla je promuklo. Crvenom bojom na zidu bilo je napisano: Zažalićeš. Farba se slivala, ostavljajući ispod svakog slova potočiće koji liče na krv. Umesto četke, za ispisivanje slova korišćen je njen donji veš. Značaj toga ni njemu ni njoj nije promakao. Dent pokaza prema farbom natopljenom zamotuljku od svile što je počivao na tepihu. „Tvoje?“ Kad je potvrdno klimnula, rekao je: „Bolesni kučkin sin. Policija stiže?“ Ona se trgnula, sklonila pogled sa poruke na zidu i pogledala ga. „Nisam ih ni pozvala.“ „Zašto, zaboga?“ „Zato što neću da se ovo naduva preko svake mere.“ Pomislio je da ju je očito pogrešno čuo, a izraz njegovog lica je to sigurno pokazivao. „Sigurno je u pitanju šala“, rekla je. „Kad sam se uselila, jedan komšija me je upozorio da se slične stvari događaju u komšiluku. U jeku je prava pomama. Tinejdžeri koji nemaju ništa pametnije da rade. Možda neka vrsta inicijacije. Lomljenje poštanskih sandučića. Čula sam da su prošlog meseca za jednu noć izlomili sandučiće čitavom komšiluku.“ Pogledao je vandalizovani zid, odevni predmet na podu, a onda nju. „Tvoje gaćice su upotrebljene da se preteća poruka ispiše na zidu spavaće sobe, a ti to izjednačavaš sa razbacanim đubretom i oštećenim sandučićima.“ „Neću da zovem policiju. Ništa nije ukradeno. Bar ne da ja znam. To je jednostavno bio... samo nestašluk.“ Brzo se okrenula i izašla iz sobe. Dent krenu za njom, dok je ona silazeći kloparala štiklama. „Kad sam stigao, tresla si se kao list. A sada hoćeš ovo da pretvoriš u šalu?“ „Sigurna sam da je samo to u pitanju.“ Zašla je za stub stepeništa i krenula prema kuhinji. Dent je bio samo pola koraka iza nje.