To nije tvoja stvar. Šta ti uopšte tražiš ovde?“ Odvukla je stolicu od kuhinjskog stola do ostave i podbila je pod vrata da ih drže zatvorenim.

To nije tvoja stvar. Šta ti uopšte tražiš ovde?“ Odvukla je stolicu od kuhinjskog stola do ostave i podbila je pod vrata da ih drže zatvorenim.
„Komšijska mačka nepozvana dolazi u goste.“ Kad se okrenula, Dent je već bio tu i blokirao joj prolaz. „Bojim se da ću sam pozvati policiju.“ „Da se nisi usudio. Mediji će čuti, a onda ću i sa tim morati da se bakćem.“ „I sa tim? Što bi bio dodatak čemu?“ „Ničemu. Samo... molim te, idi. Očekujem poziv da mi je otac umro. Ne mogu da podnesem ništa više. Zar ne možeš to da shvatiš?“ Shvatao je on da je ova žena na ivici da popusti. Oči su joj bile ukočene zbog nečega. Straha? Glas joj je bio nestalan, kao da će svakog časa pući. Držala se za ivicu razuma vrhovima noktiju, ali držala se, to je morao da joj prizna. Smekšao je svoj pristup. „Vidi, zahvaljujući tvojoj porodici, ni ja nisam miljenik pandura. Ali i dalje smatram da bi ovo trebalo da prijaviš.“ „Pojaviće se sa rotacionim svetlima.“ „Verovatno.“ „Ne, hvala. Mogu i bez tog cirkusa. Neću da ih zovem.“ „Dobro, onda komšiju.“ „Zašto?“ „Pitaj da li možeš da prespavaš na njihovoj sofi.“ „Nemoj da si smešan.“ „Prijateljica? Neko ko bi mogao da dođe. „Ne.“ „Onda pozovi policiju.“ „Ti hoćeš da ih zoveš, zovi. Ti možeš da se pozabaviš njima. Ja neću biti tu.“ Gurnula ga je u stranu i krenula nazad u hodnik. „Ja ću biti kod mojih.“ „Glasam za tu ideju. Luda si ako ostaneš ovde sama. Ali sačekaj sat vremena. Neka policija dođe i...“ „Ne. Hoću da se odvezem pre nego što nevreme stigne ovamo.“ „Neće ovamo ni doći.“ Pogledala je kroz prozor. „Moglo bi.“ Sagnula se da podigne svoju tašnu s poda, gde ju je očigledno ispustila kad je ušla. Prebacila je kaiš preko ramena. „Još mi nisi rekao zašto si me pratio do kuće.“ „Da ti vratim tvoj bedni knjižurak.“ Pokazao je prema stočiću u hodniku gde ju je ostavio. A onda je čizmom gurnuo gomilu iscepanih papira. „Izgleda da se nekome sviđa još manje nego meni.“ Spremila se da odgovori, ali pokolebala se i sklonila pogled od njega, a onda se naglo okrenula i otvorila ulazna vrata. Dent pruži ruku preko njenog ramena i zatvori ih. Ljutito se okrenula, ali je on ipak prvi 29 progovorio. „Ovo ima veze s knjigom. Jesam li u pravu?“ Ona ništa nije odgovorila, ali nije ni morala. Izraz njenog lica govorio je sve. „Priznaj da si prestravljena.“ „Ja...“ „Zato što isto kao i ja znaš da ovo nije tinejdžerska šala.“ „Ništa ja ne znam.“ „Zašto bi inače zažalila? Napisala si tu knjigu, a to je nekog stvarno unesrećilo.“ „Nikad nisam rekla...“ „Dovoljno ga je unesrećilo da ti preti, a ti tu pretnju shvataš ozbiljno. Znam to zato što se plašiš. Nemoj poricati. Siguran sam. Šta se događa? Šta si shvatila?“ „Šta tebe briga?“ „Eto, fin sam momak.“ „Ali nisi!“ Ovo nije bilo sporno. Nekoliko sekundi su se gledali, potom je ona pognula glavu i kratko ju je tako držala. Kad ju je podigla, sklonila je pramen kose koji je ispao iz kike. „Dente, imala sam savršeno loš dan. Prvo sam morala da se sretnem s tobom; bio si očigledno neprijateljski raspoložen i odbijao si ponuđenu maslinovu grančicu. Morala sam da, potpuno beskorisna, stojim tamo na onom onkološkom odeljenju i gledam tatu, kog volim najviše na svetu, kako podnosi neizreciv bol i sramotu.“ „Nisam htela da ga ostavim, ali izmislio je neki posao koji mora da se obavi čim se ujutro otvore kancelarije. Ali pravi razlog što me je postao nazad jeste da me poštedi da ga gledam takvog.“ „A onda, dok sam letela kući, morala sam samu sebe da smirujem od potpunog napada panike, što je bilo ne samo užasavajuće, već ponižavajuće, jer si i ti bio prisutan da me vidiš. Vratila sam se kući i zatekla kuću uništenu, a onda si se još i ti pojavio i počeo da me nerviraš. Dosta mi je. Odlazim. Ti ostani, ili nemoj, ili idi dođavola. Meni je svejedno.“ Na izlasku, prebacila je glavni prekidač, koji je isključio sva svetla u kući, ostavivši Denta u potpunom mraku. Rej Strikland je bio čovek kog je bolje izbegavati, a i trudio se da tako izgleda. Opak izgled mu je došao prirodno, ali manire je razvijao shodno svojoj pojavi. Guste, niske obrve kao da su se neprekidno mrštile, a od toga su mu duboko usađene oči stalno bile u senci. Široka ramena i mišićave ruke činile bi da izgleda kao da će se preturiti, da mu noge nisu bile podjednako kršne. Nije brijao glavu, ali je kosu šišao nakratko električnim brijačem svakih nekoliko dana. Imao je gvozden krst, poput nemačkog ratnog ordena, tetoviran na potiljku. Ostale tetovaže su mu ukrašavale ruke i grudi. Posebno se ponosio svojom zmijom, sa iskeženim zubima i kapljućim otrovom, koja mu je bila obmotana oko leve ruke od ramena do zgloba. Gmizavac je prekrivao ožiljke. Za kaišem je imao kožne korice u kojima je stajao nož, naoštren i spreman u slučaju da neko ne obraća pažnju na spoljašnja obeležja i odluči da se petlja s njim. Odavao je utisak — sklanjaj se ako ti je život mio. Skoro svako ko se s njim susreo 30 radosno se ovome povinovao. Večeras je bio u posebno prgavom raspoloženju. Kafana u koju je svratio da se osveži bila je pretrpana i vrela, a bend užasan i glasan. Svaka nova pridošlica, koja je prošla kroz vrata sa neprovidnim staklima, samo je pojačavala Rejevu ljutnju. Prisvajali su njegov prostor i udisali njegov vazduh. Kožni prsluk je ostavio otvorenim da se rashlađuje, ali se i dalje osećao kao da je vezan. Dao je znak konobarici da želi još jednu čašicu čiste tekile. Nosila je crni kaubojski šešir sa pernatom trakom, crni, kožni brusthalter i vrlo plitke farmerke. Na pupku je imala srebrnu minđušu, a na nju je bio prikačen lančić koji se spuštao pravo do tamo. Rej joj stavi do znanja da je primetio. „Sviđa mi se taj tvoj lančić.“ „Hvala“, reče, uz nečujno crkni koje je dodala. Sipavši mu piće, okrenula mu je leđa i šepureći se otišla na drugi kraj šanka, pruživši mu šansu da dobro osmotri njeno dupe u obliku srca. Ovo odbijanje ga je potpuno razjarilo. Nije da nije već navikao na to. Ženama se jednostavno nije dopadao, osim ako ih nije čašćavao dovoljnim količinama jeftinog pića kako bi podstakao malu količinu njihovog prijateljstva i saradnje. Nikada nije raspirivao njihovu strast. Jednostavno nije imao dar. Nije bio kao njegov stariji brat, Alen. Ako vam treba ženskaroš, to je onda on. Sve što je Alen trebalo da uradi jeste da mahne prstom prema nekoj ženi i ona bi dotrčala. I za tren oka, Alen bi slatkorečivo prošetao pored njenog brusa, pravo u njene gaćice. Voleo je žene, a i one su volele njega. Samo jedna je odbila Alena. Suzan Liston. Posle te kučke, za Alena više nije bilo žene. Nije više bilo ničega. Rej posegnu za svojom čašicom i istrese tekilu koja je pržila grlo. Da nije bilo Suzan Liston, Alen bi večeras bio s njim, ganjao bi ženske, napijao se i zabavljao kao nekad. Nego šta, bili su dvojica divljih i neobuzdanih klinaca onomad, ali Rej je bio siguran da ništa manje ne bi voleli zabavu ni sada, posle osamnaest godina. Ali to nikada neće saznati, zar ne? Neće. Zbog Suzan Liston. Evo i njena mlađa sestra uporno nastavlja istim destruktivnim putem. Napisala je prokletu knjigu, bokte! O da, promenila je imena, pa čak i svoje. Smestila je priču u neki izmišljeni grad. Ali ti mršavi paravani ni kurca ne vrede ako znaš pravu priču. Bilo je vrlo lako povezati likove sa stvarnim ljudima. Reja je svaki put peklo kad se setio kako je opisala lik koji predstavlja Alena. Nazvala ga je „snishodljivim“. Rej nije bio siguran šta to znači, ali nije zvučalo baš dobro. Njegovog starijeg brata je stalno iznova ismevala i ponižavala na stranicama te proklete knjige. A kako bi to i zapečatila, Suzanina sestra, koja je sad već sasvim odrasla i koja sigurno zna šta radi, na TV-u je mlela o tome, profitirajući na Alenu i događaju koji mu je uništio život. To ne može ni u ludilu biti ispravno. Rej planira da joj ne dozvoli da se s tim izvuče. Čim je čuo da se vratila u Ostin, započeo je pohod da njen ružičasti život učini malo manje ružičastim. Želeo je da bude zabrinuta, nervozna, uplašena, kao što je Alen bio kad su ga uhapsili. Kao što je Rej bio kad su uhapsili Alena.