Trebalo je da letim u Ilinois i čitam na Univerzitetu. Mrzeo sam čitanja, ali pomagala su oko kirije, a možda i oko prodaje knjiga. Izvukla su me iz Istočnog Holivuda, uznela me u vazduh s biznismenima i stjuardesama i ledenim pićima i malim salvetama i kikirikijem za ubijanje zadaha u usta.

Trebalo je da letim u Ilinois i čitam na Univerzitetu. Mrzeo sam čitanja, ali pomagala su oko kirije, a možda i oko prodaje knjiga. Izvukla su me iz Istočnog Holivuda, uznela me u vazduh s biznismenima i stjuardesama i ledenim pićima i malim salvetama i kikirikijem za ubijanje zadaha u usta.

Trebalo je da me sačeka pesnik, Vilijam Kizing, s kojim sam se dopisivao još od 1966. Njegove radove video sam prvi put na stranama Bika, koji je izdavao Dag Fecik, jedan od prvih magova mimike i možda lider mimičke revolucije. Niko od nas nije bio pisac u pravom smislu: Fecik je radio u fabrici gume, Kizing je bio bivši marinac iz Korejskog rata, koji je odslužio svoje i živeo na račun svoje žene Sesilije. Ja sam radio po 11 časova u noćnoj smeni kao poštanski službenik. Bilo je to vreme kada je na scenu stupio Marvin s njegovim čudnim pesmama o demonima. Marvin Vudmen bio je najbolji jebeni demonski pisac u Americi. Možda i u Španiji i Peruu. Ja sam pisao pisma u to vreme. Pisao sam pisma od 4-5 strana svakome, farbajući koverte i stranice divljačkim bojama. Tada sam i počeo da pišem Biliju Kizingu, bivšem marincu, bivšem robijašu, pokloniku droge (uglavnom kodeina). Sada, godinama kasnije, Vilijam Kizing obezbedio je sebi stalno radno mesto predavača na Univerzitetu. Uspeo je da pokupi par diploma između fiksanja. Upozorio sam ga da je to opasna rabota za bilo koga ko hoće da piše. Ali, barem je u svoju nastavu ubacio dosta Kinaskog. Kizing i njegova žena čekali su na aerodromu. Nosio sam prtljag sa sobom, pa smo odmah krenuli ka kolima. »Bogo moj«, reče Kizing, »nikada nisam video ikoga ko izlazi iz aviona da tako izgleda.« Imao sam na sebi kaput mrtvog oca prevelik za mene. Pantalone su mi bile predugačke, manžetne su padale preko cipela i to je bilo dobro, jer nisam imao istovetne čarape, a pete na cipelama bile su totalno izlizane. Mrzeo sam frizere, pa sam se šišao sam kada nisam mogao da nađem ženu za to. Nisam voleo da se brijem, a nisam voleo ni duge brade, pa sam kratio bradu makazama svake 2—3 nedelje. Vid mi je bio loš, ali nisam voleo naočare, pa ih nisam ni nosio, osim za čitanje. Zubi su bili moji, ali nisam ih mnogo imao. Moje lice i nos bili su crveni od pića, a od svetlosti su me bolele oči, pa sam škiljio kroz uske proreze. Uklopio bih se u svaku' povorku izbeglica bilo gde na kugli. Kola su krenula. »Očekivali smo nekog totalno drukčijeg«, reče Sesilija. »Je l'?« »Mislim, glas vam je tako blag i ljubazno izgledate. Bil je očekivao da izađete pijani iz aviona, psujući i prilazeći ženama ... « »Nikada ne naduvavam ono vulgarno u sebi. Čekam ga da se pojavi kad je njemu milo.« »Čitaš sutra uveče«, reče Bil. »Dobro, zezaćemo se malo večeras i zaboraviti na sve.« Vozili smo se dalje. Te noći, Kizing je bio interesantan isto kao i njegova pisma i njegove pesme. Umeo je da se drži podalje od literature u našem razgovoru, osim tu i tamo. Pričali smo o drugim stvarima. Nisam imao mnogo sreće u ličnom kontaktu sa većinom pesnika, čak i kad su im pisma i pesme bili dobri. Moj susret s Daglasom Fecikom bio je manje nego šarmantan. Najbolje je držati se daleko od ostalih pisaca i jednostavno raditi svoj posao, ili jednostavno ne raditi svoj posao. Sesilija se rano povukla na spavanje. Morala je ujutru na posao. »Sesilija se razvodi od mene«, reče mi Bil. »Nije ona kriva. Smučile joj se moje droge, moje bljuvanje, sve u vezi sa mnom. Trpela je godinama. Sad to više nije voljna. Nisam čak u stanju ni da je ljudski pojebem. Muva se s tim maloletnikom. Nije ona kriva. Iselio sam se, uzeo sam sobu. Možemo da idemo tamo na spavanje, ili mogu ja da odem tamo, a ti ostani ovde, ili možemo obojica da ostanemo, svejedno mi je.« Kizing je izvadio nekoliko tableta i progutao ih. »Da ostanemo obojica ovde«, rekoh. »Ti zaista možeš da popiješ.« »Šta drugo da se radi?« »Biće da ti je želudac od livenog gvožđa.« »Nije baš neki. Prsnuo mi jednom. Ali kad se rupe skroz zatvore, kažu da postane čvrst kao da si ga zavario.« »Koliko još dugo misliš tako?« upita on. »Sve sam isplanirao. Umreću 2000. godine, kada budem imao 80.« »Čudno«, reče Kizing, »to je godina kad ću ja da umrem. Dvehiljadita. Čak sam i sanjao o tome. Sanjao sam čak i dan i čas moje smrti. Kako god okreneš, to je 2000. godine.« »To je lep okrugao broj. Sviđa mi se.« Pili smo još sat-dva. Dobio sam praznu spavaću sobu. Kizing je spavao na kauču. Sesilija je izgleda ozbiljno mislila da ga se otarasi. Ujutru sam ustao oko pola 11. Našao sam preostalo pivo. Uspeo sam da ubacim jedno u sebe. Trudio sam se oko drugog kada je Kizing ušao. »Isuse, kako možeš? Držiš se kao da ti je 18 godina.« »Imam ja i teška jutra. Ovo jednostavno nije takvo.« »Imam nastavu u jedan. Moram da se sredim.« »Gucni malo.« »Treba mi hrane u želucu.« »Pojedi dva rovita jaja. Pojedi ih s malo začina od belog luka ili od paprike.« »Da skuvam tebi par jaja?« »Aha, hvala.« Zazvonio je telefon. Bila je to Sesilija. Bil je razgovarao neko vreme, zatim spustio slušalicu. »Približava se tornado. Jedan od najvećih u istoriji države. Možda će proći ovuda.« »Uvek se nešto desi kad treba da čitam.« Primetio sam kako je počelo da se smrkava. »Možda će da raspuste učenike. Teško je reći. Bolje da jedem.« Bil je izvadio jaja. »Ne kapiram te«, reče on, »čak ni ne izgledaš mamurno.« »Svako jutro sam mamuran. To je normalna stvar. Navikao sam.« »Pišeš i dalje prilično dobro sranje, uprkos tolikog pića.« »Nemojmo o tome. Možda je u pitanju raznovrsnost pičaka. Nemoj mnogo da kuvaš ta jaja.« Otišao sam u kupatilo i kenjao. Nisam imao problem stolice. Baš sam izlazio kad sam čuo Bila kako urla: »Kinaski!« Onda sam ga čuo u dvorištu, povraćao je. Vratio se. Jadan momak, bio je stvarno bolestan. »Uzmi malo sode bikarbone. Imaš Valijum?« »Ne.« »Čekaj onda 10 minuta posle bikarbone, pa popij toplo pivo. Sipaj ga sada u čašu da dođe u dodir s vazduhom.« »Imam aspirin.« »Uzmi ga.« Postajalo je sve mračnije. 15 minuta posle aspirina, Bil se istuširao. Kad je izašao iz kupatila, nije izgledao loše. Pojeo je sendvič s puterom od kikirikija i kriškom banane. Dobro se čupao. »Još voliš tvoju staru damicu, a?« upitah. »Isuse, da.« »Znam da to ne pomaže, ali probaj da ukapiraš da se to desilo svima nama, bar po jedanput.« »Ne pomaže to.« »Kad se žena jednom okrene protiv tebe, zaboravi je. One mogu i da te vole, a onda se nešto preokrene u njima. U stanju su da te gledaju kako umireš u mukama, pregažen kolima, i da pljunu na tebe.« »Sesilija je divna žena.« Postajalo je sve mračnije. »Da popijemo još koje pivo«, rekoh. Sedeli smo i pili pivo. Totalno se smračilo, a onda se podigao jak vetar. Nismo mnogo govorili. Drago mi je bilo što smo se našli. Skoro da i nije bilo nekog sranja u njemu. Bio je umoran, možda je to pomagalo. Nikada nije imao sreće sa svojim pesmama u Americi. Voleli su ga u Australiji. Možda će ga jednog dana otkriti ovde, možda neće. Možda 2000. godine. Bio je to čvrst, zdepast čovečuljak, videlo se da zna da komanduje, videlo se da je bio tamo. Voleo sam ga. Pili smo u tišini, onda je zazvonio telefon. Opet Sesilija. Tornado je prošao, ili, bolje rečeno, zaobišao. Bil će održati nastavu u svom razredu. Ja ću čitati to veče. Ludo. Sve je teklo po planu. Svi smo bili zaposleni do balčaka. Oko pola 1, Bil je strpao svoje sveske i šta mu je već trebalo u ranac, seo na bicikl i otpedalao na fakultet. Sesilija je stigla kući negde sredinom popodneva. »Je l' Bil otišao kako treba?« »Da, otišao je biciklom. Fino je izgledao.« »U kom smislu fino? Da nije uzeo neku drogu?« »Fino je izgledao. Jeo je i sve ostalo.« »Volim ga još uvek, Henk. Ali ne mogu više ovako.« »Naravno.« »Ti ne znaš koliko njemu znači što si ti ovde. Često mi je čitao tvoja pisma.« »Bezobrazna, a?« »Ne, smešna. Zasmejavao si nas.« »Ajde se jebemo, Sesilija.« »Henk, počeo si da igraš tvoju igru.« »Ti si bucmasta mala stvar. Pusti me da ga uronim.« »Pijan si, Henk.« »U pravu si. Zaboravi.«Te noći pružio sam još jedno loše čitanje. Meni nije smetalo. Njima nije smetalo. Ako Džon Keidž može da dobije hiljadu dolara što je pojeo jabuku, ja prihvatam 500 dolara i avionsku kartu da budem limun. Posle toga, bilo je isto kao i uvek. Učenice su došle gore sa svojim mladim vrelim telima i svojim sjajnim očima i tražile mi da potpišem neke moje knjige. Imao sam želju da pojebem jedno pet njih iste noći i otkačim ih jednom zauvek iz svog sistema. Nekoliko profesora se popelo i nakezilo na mene što sam ispao guzica. To im je pomoglo da poprave raspoloženje, sada su osećali kao da imaju neku šansu za pisaćom mašinom. Uzeo sam ček i izašao. Posle čitanja trebalo je da se skupi malo, odabrano društvo kod Sesilije kući. Bio je to deo nepisanog ugovora. Što više devojaka tim bolje, ali male su bile moje šanse kod Sesilije u kući. Znao sam to. I sasvim normalno, probudio sam se ujutru u krevetu, sam. Bil je opet bio bolestan tog jutra. Imao je novu nastavu u jedan sat i pre nego što je otišao, rekao mi je: »Sesilija će da te vozi na aerodrom. Idem sad. Nećemo mnogo da se opraštamo.« »Dobro.« Bil je uprtio svoj ranac i progurao bicikl kroz vrata.