Čekalo me je čitanje u Vankuveru, 500 dolara, plus avionska karta i smeštaj. Pokrovitelj, Bart Mekintoš, bio je nervozan zbog prelaska granice. Trebalo je da letim do Sietla, on bi me tamo sačekao i onda bi se vozili preko granice, a zatim bih posle čitanja leteo iz Vankuvera za Los Anđeles.

Čekalo me je čitanje u Vankuveru, 500 dolara, plus avionska karta i smeštaj. Pokrovitelj, Bart Mekintoš, bio je nervozan zbog prelaska granice. Trebalo je da letim do Sietla, on bi me tamo sačekao i onda bi se vozili preko granice, a zatim bih posle čitanja leteo iz Vankuvera za Los Anđeles.
Nisam sasvim ukapirao šta znači sve to, ali sam rekao da nema problema. I tako sam se našao opet u vazduhu, pijući duplu votku sa sodom. Bio sam zajedno sa trgovcima i biznismenima. Nosio sam moju malu putnu torbu s rezervnim košuljama, donjim rubljem, čarapama, 3-4 knjige poezije, plus otkucanih 10-12 novih pesama. I četkicu i pastu za zube. Smešno je bilo putovati negde da ti plate što čitaš poeziju. Nisam to voleo i nikada nisam uspeo da prevaziđem idiotizam svega toga. Raditi kao magarac do pedesete, besmislene, bedne poslove, a onda odjednom zujati kao obad preko zemlje, obad sa pićem u ruci. Mekintoš me je čekao u Sietlu, pa smo se smestili u njegova kola. Bila je to lepa vožnja, jer smo uglavnom ćutali. Čitanje je bilo, pod privatnim pokroviteljstvom, što mi se više dopadalo od čitanja pod univerzitetskim pokroviteljstvom. Univerziteti su bili uplašeni; između ostalog, plašili su se pesnika podzemlja, ali su s druge strane bili previše radoznali da bi propustili nekog od njih. Dugo se čekalo na granici, stotine kola u nizu. Carinici se jednostavno nisu žurili Tu i tamo, izdvojili su neku krntiju na stranu, ali bi uglavnom postavili 2-3 pitanja i propuštali ljude dalje. Nisam mogao da shvatim Mekintoševu paniku oko čitave procedure. »Ljudi moji«, reče on, »prođosmo!« Vankuver nije bio daleko. Mekintoš je zaustavio kola ispred hotela. Lepo je izgledao. Nalazio se iznad samog jezera. Uzeli smo ključ i popeli se. Bila je to prijatna soba s frižiderom i, zahvaljujući nekoj dobroj duši, u frižideru je bilo piva. »Uzmi jedno«, rekoh mu. Seli smo i cirkali pivo. »Krili je bio ovde prošle godine«, reče on. »Ma nemoj.« »To je kao neki koop Art Centar, koji živi od sopstvenih sredstava. Naplaćuju visoku članarinu, izdaju prostor u zakup, barem do sada. Tvoj šou je već rasprodat. Silvers je rekao da bi napravio gomilu love da su karte bile skuplje.« »Ko je Silvers?« »Majron Silvers. Jedan od direktora.« Sada smo prelazili na dosadnu stranu svega toga. »Mogu da ti pokažem grad«, reče Mekintoš. »Nema potrebe. Prošetaću.« »A da večeramo? Na račun firme?« »Samo sendvič. Nisam toliko gladan.« Računao sam, ako ga izvedem napolje, moći ću da ga se oslobodim kad završimo s jelom. Nije da je bio loš, ali me većina ljudi jednostavno ne interesuje. Našli smo mesto 3-4 bloka odatle. Vankuver je bio vrlo čist grad i ljudi nisu imali onaj težak gradski izgled. Dopao mi se restoran. Međutim, kad sam pogledao u jelovnik, primetio sam da su cene za oko 40 posto veće nego u mom delu Los Anđelesa. Uzeo sam rostbif sendvič i još jedno pivo. Lep je to bio osećaj nalaziti se izvan SAD. Postojala je stvarna razlika. Žene su bolje izgledale, stvari su delovale mirnije, manje lažno. Dokrajčio sam sendvič, onda me je Mekintoš vratio u hotel. Ostavio sam ga kod kola i popeo se liftom. Istuširao sam se, odbacio odeću. Stajao sam pored prozora i gledao dole u vodu. Sutra uveče biće sve gotovo, imaću njihove pare i zatim biti natrag u vazduhu. Šteta. Popio sam još 3-4 flaše piva, smestio se u krevet i zaspao. Poveli su me na čitanje sat ranije. Neki klinac je pevao na sceni. Publika je razgovarala za vreme njegove tačke. Zveket flaša; smeh; dobra pijana masa; moji ljudi. Pili smo iza scene. Mekintoš, Silvers, ja i još neki. »Vi ste prvi muški pesnik ovde posle dugog vremena«, reče Silvers. »U čemu je stvar?« »Stvar je u tome što se ovde izređao dug niz pedera. Ovo je lepa promena.« »Hvala.« Stvarno sam im čitao. Pri kraju, bio sam pijan, a i oni. Svađali smo se, pomalo režali, ali je uglavnom bilo kako treba. Dali su mi moj ček još pre samog čitanja i to je donekle pripomoglo moju isporuku. Bila je zabava posle toga u jednoj velikoj kući. Nakon sat-dva našao sam se između dve žene. Jedna je bila plavuša, izgledala je kao izvajana od slonovače, divnih očiju i fascinantnog tela. Došla je sa svojim dečkom. »Kinaski«, reče ona posle nekog vremena, »idem s tobom.« »Stani malo«. rekoh, »ovde si s tvojim dečkom.« »Ko ga jebe«, reče ona, on je niko! Idem s tobom!« Pogledao sam dečka. Imao je suze u očima. Drhtao je. Zaljubljen je bio, jadničak. Devojka s druge strane imala je tamnu kosu. Njeno telo moglo je da parira telu prve, ali nije imala tako atraktivno lice. »Pođi sa mnom«, reče ona. »Šta?« »Kažem, povedi me sa sobom.« »Čekaj malo.« Okrenuo sam se plavuši. »Slušaj, ti si divna, ali ne mogu s tobom. Neću da povredim tvog prijatelja.« »Jebeš tog idiota. On je govno.« Devojka tamne kose povukla me je za ruku. »Vodi me odmah sa sobom ili idem.« »Dobro«, rekoh, »ajmo.« Našao sam Mekintoša. Nije izgledao kao da se ludo zeza. Biće da nije voleo zabave. »Ajde, Mek, odbaci nas do hotela.« Tamo je bilo još piva. Tamna devojka mi reče da se zove Ajris Duarte. Bila je poluindijanka i, po njenom, trbušna igračica. Ustala je i zatresla ga. Znala je kako se to radi. »Fali ti u stvari kostim da se postigne pun efekat«, reče ona. »Ne, ne fali mi.« »Mislim, meni fali kostim, da to dobro izgleda, kapiraš?« Stvarno je izgledala indijanski. Indijanski nos i usta. Po izgledu, dao bih joj oko 23 godine, tamne oči, tiho je govorila i imala to ingeniozno telo. Bila je pročitala 3-4 moje knjige. Alal vera. Pili smo još sat vremena, zatim pošli u krevet. Jeo sam joj pičke, ali kad sam krenuo da je jebem samo sam ga rokao bez efekta. Šteta. Ujutru sam oprao zube bacio hladne vode na lice i vratio se u krevet. Počeo sam da je mažnjavam za pičku. Postala je mokra, a i moj. Zajašio sam je. Uzemljio sam ga u nju misleći na njeno telo, sve to dobro mlado telo. Primila je sve što sam imao da joj dam. Bila je to dobra jebačina. Bila je to veoma dobra jebačina. Nakon toga Ajris je otišla u kupatilo. Ispružio sam se misleći o tome kako je dobro bilo. Airis se ponovo pojavila i vratila se u krevet. Ćutali smo. Prošlo je sat vremena. Onda smo sve ponovili još jednom. Obrisali smo se i obukli. Dala mi je svoju adresu i broj telefona, ja sam joj dao moj. Zaista je izgledala pomalo zaljubljena u mene. Mekintoš je zakucao posle jedno 15 minuta. Odbacili smo Ajris do jednog ogranka autoputa blizu njenog radnog mesta. Pokazalo se da u stvari šljaka kao kelnerica; trbušnjak je bio samo ambicija. Poljubio sam je za zbogom. Izašla je iz kola. Okrenula se i mahnula, zatim je otišla. Gledao sam u to telo dok se udaljavalo. »Kinaski opet pogađa«, reče Mekintoš dok je okretao ka aerodromu. »Ne misli ništa o tome«, rekoh. »I ja sam bio srećne ruke«, reče on. »Je l'?« »Aha. Nabacio sam tvoju plavušu.« »Šta?« »Da, da«, smejao se, »baš nju.« »Vozi me na aerodrom, životinjo!« Bio sam opet u Los Anđelesu, već 3 dana. Trebalo je da se nađem s Debrom te noći. Zazvonio je telefon. »Henk, ovde Ajris!« »O, Ajris, otkud ti! Kako si?« »Henk, letim u Los Anđeles. Dolazim da te vidim.« »Ludo! Kada?« »Dolazim u sredu pred Dan Zahvalnosti.« »Dan Zahvalnosti?« »I mogu da ostanem do idućeg utorka!« »Dobro.« »Imaš olovku? Daću ti broj mog leta.« Te noći Debra i ja večerali smo na lepom mestu pored obale. Stolovi nisu bili tesno zgomilani, a imali su dobre morske specijalitete. Naručili smo flašu belog vina i čekali naše porcije. Debra je izgledala bolje nego inače, ali mi je rekla da ima posla preko glave. Moraće da zaposli još jednu devojku. A teško je naći nekog sposobnog. Ljudi su takvi duduci. »Da«, rekoh. »Jesi se čuo sa Sarom?« »Telefonirao sam joj. Bili smo se nešto zakačili. Zakrpio sam to malo.« »Jesi je video otkako si došao iz Kanade?« »Ne.« »Naručila sam ćurku od 12 kila za Dan Zahvalnosti. Je l' umeš da tranširaš?« »Naravno.« »Nemoj mnogo da piješ noćas. Znaš kako ispadne kad mnogo popiješ. Postaneš mokri rezanac.« »Dobro.« Debra se nagnula i dodirnula mi ruku. »Moj slatki dragi matori mokri rezanče!« Bio sam obezbedio samo jednu flašu vina za posle večere. Polako smo ga pili, sedeći u njenom krevetu i gledajući njen gigantski televizor. Prvi program je bio truba. Drugi je bio bolji. Seksualni manijak i abnormalni seoski dečak. Ludi doktor je presadio glavu manijaka na telo seoskog dečaka j telo je pobeglo sa dve glave i jurilo poljima radeći sve moguće jezive stvari. To mi je popravilo raspoloženje. Posle flaše vina i dvoglavog dečaka zajašio sam Debru i poslužila me dobra sreća za promenu. Podario sam je dugim opaljivanjem u galopu punom neočekivanih varijacija i invencija pre nego što sam na kraju ispalio metak u nju. Ujutru, Debra me je zamolila da ostanem i sačekam je dok se ne vrati s posla. Obećala je da će da spremi lepu večeru. »U redu«, rekoh. Pokušao sam da spavam kad je otišla, ali nisam mogao. Motao mi se po glavi Dan Zahvalnosti, kako da joj kažem da neću moći da dođem. To me je mučilo. Ustao sam i hodao tamo-amo. Okupao sam se. Ništa nije pomoglo. Možda će Ajris da se predomisli, možda se njen avion sruši. Mogao bih da zovnem Debru na sam Dan Zahvalnosti da joj kažem da ipak dolazim. Hodao sam naokolo osećajući se sve mučnije. Možda je to bilo zato što sam ostao kod nje umesto da odem kući. Bilo je to kao razvlačenje agonije. Kakvo sam to govno bio ja? Umeo sam očigledno da igram neke prljave, nestvarne igre. Šta me je teralo na to? Zar sam pokušavao da proturim svejedno kao nešto? Da li sam mogao i dalje da govorim sebi kako je to u suštini stvar istraživanja, prosto jedna studija ženskog roda? Jednostavno sam pustio da se stvari dešavaju, bez razmišljanja o njima. Nije me bilo briga ni za šta osim za svoje sebično, jeftino uživanje. Pravi razmaženi srednjoškolac. Gori od svake kurve; kurva vam uzme pare i ništa više. Petljao sam sa životima i dušama kao da su mi to igračke. Kako sam mogao da nazovem sebe čovekom? Kako sam mogao da pišem pesme? Našta sam ja ličio? Drugorazredni de Sad, bez njegovog intelekta. Ubica je mnogo direktniji i pošteniji od mene. Ili seksualni manijak. Ja nisam želeo da se mojom dušom igraju, da joj se rugaju, pičaju po njoj; toliko sam u svakom slučaju znao. Baš sam bio kvaran. Osećao sam to dok sam hodao gore-dole po tepihu. Kvaran. Najgore u svemu tome bilo je što sam se prodavao tačno za ono što nisam — za dobrog čoveka. Sposoban sam bio da prodrem u ljudske živote jer su ljudi imali poverenja u mene. Radio sam svoj prljavi posao na lak način. Pisao sam Ljubavnu Priču Jedne Hijene. Stajao sam nasred sobe, iznenađen ovim mislima. Našao sam sebe kako sedim na ivici kreveta, i plačem. Osetio sam suze pod prstima. Mozak mi se obrtao, pa ipak sam se osećao zdravim, Nisam mogao da shvatim šta se dešava sa mnom. Uzeo sam telefon i nazvao Saru u njenoj radnji prirodne ishrane. »Imaš posla«? upitah. »Ne, tek sam otvorila. Je l' ti dobro? Smešan ti glas.« »Pao sam na dno.« »Šta ti je?« »Ovaj, rekao sam Debri da ću da provedem s njom Dan Zahvalnosti. Ona računa s tim. Ali sad se nešto dogodilo.« »Šta?« »Ovaj, nisam ti ranije pričao. Ti i ja još nismo vodili ljubav, znaš. Seks menja stvari.« »Šta se desilo?« »Upoznao sam trbušnu igračicu u Kanadi.« »Stvarno? I zaljubljen si?« »Ne, nisam zaljubljen.« »Čekaj, evo mi mušterije. Možeš da ostaneš na vezi?« »Dobro ... « Sedeo sam tako držeći slušalicu na uvetu. Bio sam još go. Pogledao sam dole u penis: životinjo pokvarena! Znaš li ti koliko patnji u srcima napraviš svojom mutavom glađu? Sedeo sam tako pet minuta sa slušalicom na uvetu. Bio je to međugradski poziv. Barem je išao na Debrin račun. »Evo me«, reče Sara. »Nastavi.« »Eto, rekao sam trbušnoj igračici kad sam bio u Vankuveru da navrati jednom do mene u L.A.« »I?« »Pa, kazao sam ti da sam već obećao Debri da provedem s njom Dan Zahvalnosti. .. « »I meni si obećao«, reče Sara. »I tebi?« »Dobro, bio si pijan. Rekao si da kao i svi ostali Amerikanci ne voliš da budeš sam za praznike. Poljubio si me i pitao me da provedemo zajedno Dan Zahvalnosti.« »Izvini, ne sećam se .. . « »Nema veze. Čekaj .. . evo još jedne mušterije ... « Spustio sam slušalicu i otišao i sipao piće. Kad sam se vraćao u spavaću sobu, ugledao sam moj obešeni trbuh u ogledalu. Bio je ružan, bestidan. Zašto su me žene tolerisale? Držao sam slušalicu na uvetu jednom rukom i pio vino drugom. Sara se vratila. »U redu je. Nastavi.« »Dobro, evo ovako. Trbušna igračica mi se javila prošle noći. Samo što u stvari nije trbušna igračica nego kelnerica. Rekla je da dolazi u L.A. da provede Dan Zahvalnosti sa mnom. Izgledala je tako srećna.« »Trebalo je da joj kažeš da si zauzet.« »Nisam ... « »Nisi imao hrabrosti.« »Ajris ima divno telo . .. « »Ima i drugih stvari u životu osim divnih tela.« »Kako god okreneš, sad moram da kažem Debri da ne mogu da provedem Dan Zahvalnosti s njom, a ne znam kako.« »Gde si sad?« »Kod Debre u krevetu.« »A gde je Debra?« »Na poslu.« Nisam mogao da zadržim jecaj. »Ti si jedna obična guzica i plačibaba.« »Znam. Ali moram da joj kažem. Izludeću zbog toga.« »Sam si upao u sos. Sam se i čupaj.« »Mislio sam da ćeš mi pomogneš, mislio sam da ćeš mi kažeš šta da radim.« »Hoćeš da ti ja sredim prljav veš? Hoćeš da je ja zovem umesto tebe?« »Ne, u redu je. Ja sam muško. Zvaću je sam. Zvaću je sad odmah. Kazaću joj istinu. Otkačiću tu jebenu stvar!« »Tako valja. Javi mi kako je prošlo.« »To mi je sve zbog detinjstva, znaš. Nikada nisam znao šta je ljubav ... « »Javi se kasnije.« Sara je prekinula vezu. Sipao sam još vina. Nisam mogao da shvatim šta se dogodilo s mojim životom. Izgubio sam prefinjenost, izgubio sam osećaj za stvari ovog sveta, izgubio moj neprobojni zaštitni oklop. Izgubio sam smisao za humor pred problemima drugih ljudi. Hteo sam opet sve to. Hteo sam da mi sve ide glatko. Ali znao sam nekako da neće moći, barem ne odmah. Bio sam predodređen da se i dalje osećam kriv i nezaštićen. Pokušao sam da objasnim sebi da je osećanje krivice samo neka vrsta bolesti. Da su ljudi bez osećanja krivice ti koji su stvorili nešto u životu. Ljudi sposobni da lažu, varaju, ljudi koji znaju sve cake. Kortez. On se nije jebavao naokolo. Nije ni Vins Lombardi. Ali bez obzira koliko sam mislio o tome, i dalje sam se bedno osećao. Rešio sam da završim s tim. Bio sam spreman. Ispovedaonica. Postaću ponovo katolik. Izbaci to iz sebe, zatim čekaj na oproštaj. Popio sam vino i nazvao Debrinu kancelariju. Javila se Tesi. »Zdravo, luče! Ovde Henk! Kako ide?« »Sve po propisu, Henk. Kako si ti?« »Nije loše. Slušaj, nisi ljuta na mene, a?« »Ne, Henk. Jeste bilo malo barbarski, hahaha, ali bilo je zabavno. To je naša tajna, uostalom.« »Hvala ti. Znaš, nisam ja baš ... « »Znam.« »Dobro, slušaj, hteo sam da razgovaram s Debrom. Je l' tu?« »Ne, sad je u sudu, hvata beleške.« »Kad se vraća?« »Obično se ne vraća u kancelariju kad ode na sud. Ako se vrati, imaš li neku poruku?« »Ne, Tesi, hvala ti.« To je sredilo stvar. Nisu bile čak potrebne ni ispravke. Začepljena Ispovest. Nedostatak Komunikacije. Imao sam Neprijatelje na Visokim Položajima. Popio sam još jedno vino. Bio sam se spremio da otkačim sve i iščistim se. Sad sam morao da sedim na tome. Osećao sam se sve gore i gore. Depresija, samoubistvo, često su odraz pomanjkanja odgovarajuće ishrane. Ali ja sam dobro jeo. Prisetio sam se starih dana, kad sam živeo na jednoj čokoladici dnevno, šaljući priče ispisane rukom u Atlantik Mantli i Harpers. Hrana je bila sve o čemu sam mislio. Ako se telo nije hranilo i um je gladovao. Ali sada sam jeo prokleto dobro, za promenu, i pio prokleto dobro vino. To znači da je ono o čemu sam mislio verovatno bilo istina. Svako zamišlja sebe posebnim, privilegovanim, izuzetnim. Čak i ružna matora babuskera što zaliva saksiju pred ulazom. Ja sam zamišljao sebe posebnim jer sam izašao iz fabrika u 50-oj i postao pesnik. Koje sranje. Zato sam pišao na svakog, kao što su oni šefovi i direktori pišali po meni kad sam ja bio bespomoćan. Okrenulo se na isto. Bio sam pijani razuzdani pokvareni jebač s vrlo malo malo slave. Moje analize nisu izlečile ono što me peklo. Zazvonio je telefon. Sara. »Rekao si da ćeš da se javiš. Šta je bilo?« »Nije bila tu.« »Nije?« »U sudu je.« »Šta ćeš sad?« »Čekaću. I kazaću joj.« »Sigurno.« »Nije trebalo da te opterećujem celim ovim sranjem.« »Nema veze.« »Hoću da se opet vidimo.« »Kada? Posle trbušne?« »Ovaj, da.« »Hvala, ali ne, hvala.« »Javiću ti se . .. « »Dobro. Opraću ti veš i srediću ga za tebe.« Pio sam vino i čekao. Bilo je 3 sata, pa 4 sata, pa 5 sati. Najzad sam se setio da se obučem. Sedeo sam s pićem u ruci kad se Debrina kola zaustaviše pred kućom. Čekao sam. Otvorila je vrata. Nosila je kesu namirnica. Baš je lepo izgledala. »Zdravo!« reče ona. »Kako je moj eks-mokri rezanac?« Krenuo sam ka njoj i obgrlio je rukama. Počeo sam da drhtim i plačem. »Henk, šta se desilo?« Debra je ispustila kesu s namirnicama na pod. Našu večeru. Držao sam je u zagrljaju. Jecao sam. Suze su tekle kao vino. Nisam mogao da prestanem. Veći deo mene je tako i mislio, drugi deo je bežao. »Henk, u čemu je stvar?« »Ne mogu da budem s tobom za Dan Zahvalnosti.« »Zašto? Zašto? Šta se desilo?« »Desilo se to da sam ja GOLEMO GOVNO HENK!« Moja krivica se prevrnula u meni i dobio sam grč. Grozno me je zabolelo. »Trbušna igračica dolazi iz Kanade da provede Dan Zahvalnosti sa mnom.« »Trbušna igračica?« »Da.« »Je li lepa?« »Jeste. Žao mi je, žao mi je ... « Debra me odgurnu. »Pusti me da sklonim namirnice.« Podigla je kesu i ušla u kuhinju. Čuo sam vrata od frižidera kako se otvaraju i zatvaraju. »Debra«, rekoh, »idem.« Nije bilo ni glaska iz kujne. Otvorio sam ulazna vrata i izašao. Vagen se pokrenuo. Uključio sam radio, farove i vratio se u L.A.