Bio sam poslednji koji je izašao iz aviona i eto Džoane Dover. »Bogo moj!« smejala se. »Odvratno izgledaš!« »Džoana, da popijemo Bladi Meri dok čekamo na moj prtljag.

Bio sam poslednji koji je izašao iz aviona i eto Džoane Dover. »Bogo moj!« smejala se. »Odvratno izgledaš!« »Džoana, da popijemo Bladi Meri dok čekamo na moj prtljag.

Uh, majku mu, ja nemam nikakav prtljag. Ali ajmo svejedno na Bladi Meri.« Ušli smo i seli u bar. »Nikada nećeš stići u Pariz na taj način.« »Nisam lud za Francuzima. Rođen u Nemačkoj, znaš.« »Nadam se da će ti biti lepo kod mene. Jednostavno je. Dva sprata i mnogo prostora.« »Dogod smo u istom krevetu.« »Nabavila sam boje.« »Boje?« »Mislim, možeš da slikaš ako želiš.« »E, jebi ga, ali hvala ti, svejedno. Jesam te omeo u nečemu?« »Ne. Bio je jedan automehaničar. Ali kalirao je. Nije mogao da podnese tempo.« »Budi dobra sa mnom, Džoana, nije sve u karanju i sisanju.« »Zato sam nabavila boje. U časovima odmora.« »Ti si snaga od žene, čak i kad zanemarimo metar i 80.« »Isuse, ko da ne znam.« Nije bilo loše kod nje. Saloni na svakom prozoru i svakim vratima. Prozori su se širom otvarali, veliki prozori. Podovi bez tepiha, dva kupatila, starinski nameštaj, i mnogo stolova na sve strane, velikih i malih. Bilo je jednostavno i udobno. »Istuširaj se«, reče Džoana. Nasmejah se. »Ovo je sva odeća koju imam, ovo na meni.« »Nabavićemo ti sutra nešto. Kad se istuširaš, idemo na finu morsku hranu. Znam dobro mesto.« »Je l' služe piće?« »Samo ti zajebavaj.« Nisam se tuširao. Okupao sam se u kadi. Vozili smo se prilično daleko. Nisam imao pojma da je Gelvston ostrvo. »Preprodavci droge haraju po brodićima što love rakove. Ubiju sve na brodu i ubace svoju robu. Zato su rakovi poskupeli — rizičan posao. Kako tvoj posao?« »Nisam pisao. Mislim da je s tim gotovo za mene.« »Koliko ima dugo?« »Šest-sedam dana.« »To je to mesto ... « Džoana je skrenula na parking. Vozila je inače veoma brzo, ali ne kao da voli da krši zakon. Vozila je brzo kao da je to neko pravo njoj podareno. Postojala je tu razlika koju sam cenio. Seli smo za sto daleko od gužve. Mirno i tiho i tamno. Dopalo mi se. Naručio sam jastoga. Džoana je uzela nešto čudno. Naručila je na francuskom. Bila je prefinjena, mnogo je putovala. U neku ruku, ma koliko to nisam voleo, ta kultura je korisna kad gledate u jelovnik ili tražite posao, naročito kad gledate u jelovnik. Oduvek sam vukao komplekse od kelnera. Stigao sam suviše kasno i sa nedovoljno toga. Kelneri su svi čitali Trumana Kepota. Ja sam čitao rezultate trka. Večera je bila dobra, a napolju su u zalivu stajali brodići za lov na rakove, patrolni čamci i gusari. Jastog je bio ukusan u mojim ustima, i zalio sam ga dobrim vinom. Dobri stari momče. Oduvek sam te voleo u tvom ružičastocrvenom oklopu, tako opasnog i sporog. Kada smo se vratili kod Džoane, popili smo izvrsnu flašu crnog vina. Sedeli smo u mraku posmatrajući kola koja su s vremena na vreme prolazila ulicom ispod nas. Ćutali smo. Onda je Džoana progovorila: »Henk?« »Da?« »Šta te dovelo ovamo? Neka žena?« »Da.« »Je l' gotovo s njom?« »Voleo bih da tako mislim. Ali ako kažem: ne...« »Znači ne znaš?« »Ne u stvari.« »Da li iko ikad zna?« »Čisto sumnjam.« »To je ono zbog čega sve zaudara.« »Stvarno zaudara.« »Ajde se jebemo.« »Mnogo sam popio.« »Ajmo u krevet.« »Hoću još da pijem.« »Nećeš biti sposoban da ... « »Znam. Nadam se da ćeš me zadržiš četiri-pet dana.« »To zavisi od toga kako se pokažeš«, reče ona. »Fer postavka.« Kad smo popili vino, jedva sam se dovukao do kreveta. Zaspao sam još pre Džoaninog izlaska iz kupatila...