Ta njena drugarica zvala se Hana, bila je niska, duge crne kose, malo većih, ali podignutih grudi i okrugle malo veće gu*e koja se doimala čvrstom. Već dvije godine je bila razvedena i živjela je kao podstanar nedaleko od nas. Nije imala djece. Kad god bi došla u posjetu mojoj ženi ja bih gledajući je osjetio kako mi se ku*ac diže i postaje tvrd. Strašno me p*lila i mislim da je toga bila svjesna i znala me suptilno izazivati pokazujući nekad mojim pogledima malo više nego što bi trebalo, ali uvijek pazeći da moja žena to ne primijeti. Jedan dan začuo sam zvono na vratima i otvarajući ih ugledao sam Hanu, pitala je za moju ženu, a ja sam rekao da je otšla obići sestru u susjednom mjestu, koja se iznenada..Ĉak i kada su se načas razdvojili da dođu do daha, on nije mirovao. Usnama joj je sisao uho i zubima neţno grickao resicu. Ruke su mu skliznule sa zida i sada su milovale njena ramena, ruke i vrat. Prstima kao da joj je merio puls pre nego što joj je šakama obuhvatio lice. Palčevima joj je milovao obraze. - Da li sve svoje partnerke ovako ljubiš? -upitala je Lori malaksalo. Očekivala je da se nasmeši i odgovori nešto duhovito. Umesto toga, sa zaprepašćenjem je posmatrala kako boja nestaje sa njegovog lica. Zelene oči, koje su samo časak ranije blistale unutrašnjom vatrom koja kao da je i nju pekla vrelim jezičcima, postale su ledene, neprobojne, kao da je preko njih navučena zavesa. Napravio je značajan razmak između sebe i nje. Prvo je spustio ruke sa njenog lica. Zatim je njene grudi oslobodio pritiska svojih prsa. Kada se pomerio unazad, lišena njegovog dodira, napravila je pokret kao da ţeli da ga ponovo vrati sebi. Ali uplašio ju je i zaprepastio izraz njegovog lica, i brzo je prekrstila ruke sa šakama u pesnicama preko grudi. Bio je potpuno bled i buljio je u nju kao da je video duha. - Drejk, šta... Nekoliko puta je otvorio usta pokušavajući nešto da kaţe. - S... Suzan je to govorila. - Napravio je pauzu i rukama prekrio lice, pritiskajući očne duplje, terajući od sebe ruţnu uspomenu. - Stalno je to govorila. - Suzan? - upitala je Lori tiho. Pretpostavljala je ko je Suzan, i zapravo nije ţelela potvrdu te pretpostavke. - Suzan, moja ţena. Preminula je. Ipak je potvrdio njenu pretpostavku, i to sa toliko jasno vidljivog bola da je Lori pripala muka. On je još uvek zaljubljen u svoju pokojnu ţenu! Nije joj rekao kako je umrla, to nije ni bilo vaţno. Njena smrt, ne način na koji je otišla, lišila ga je ljubavi njegovog ţivota. - Da, ţao mi je - prošaptala je. Bila je to glupa, besmislena rečenica, ali nije mogla da se se-ti ničega drugog, a očajnički je pokušavala da ispuni tešku tišinu koja ih je gušila. Uspravio se i kao da se oporavio od kratkotrajnog stupora koji su izazvale njene nesrećno izabrane reči. Prošao je rukom kroz srebrnoke-stenjasto kosu i zatim grubo rekao: - Nije vaţno. Ali bilo je vaţno! Samo nekoliko sekundi ranije bila je omamljena u njegovom zagrljaju, slađem i toplijem nego u bilo kom koji je do tada
0 comments:
Post a Comment