Vratili smo se u 1010. Dobio sam svoj ček. Kazao sam da nas niko ne uznemirava. Temi i ja smo seli da pijemo. Bio sam im pročitao 5-6 ljubavnih pesama o njoj...

Vratili smo se u 1010. Dobio sam svoj ček. Kazao sam da nas niko ne uznemirava. Temi i ja smo seli da pijemo. Bio sam im pročitao 5-6 ljubavnih pesama o njoj.

»Znali su ko sam«, reče ona. »Povremeno me spopadao smeh. Bilo mi neprijatno.« Normalno da su znali ko je ona. Seks je vrcao iz nje. Čak su i vrapci i muve i mravi ovog sveta skakali da je pojebu. Neko je zakucao na vrata. Dvoje ljudi se ipak promuvalo, pesnik i njegova žena. Pesnik se zvao Mors Dženkins iz Vermonta. Njegova žena se zvala Sedi Everet. Doneo je četiri flaše piva. Nosio je sandale i stare izlizane farmerke; orijentalne narukvice; lanac oko vrata; imao je bradu, dugu kosu; narandžastu bluzu. Držao je govor. I šetao gore-dole po sobi. Ima jedan problem kod pisaca. Ako je ono što pisac napiše štampano i prodato u mnogo mnogo primeraka, pisac misli da je veliki. Ako je ono što pisac napiše štampano i prodato u osrednjem broju primeraka, pisac misli da je veliki. Ako je ono što pisac napiše štampano i prodato u samo nekoliko primeraka, pisac misli da je veliki. Ako ono što pisac napiše nije nikada štampano, a on nije imao pare da to sam štampa, onda on misli da je zaista veliki. Prava istina je, kako god okreneš, da ima vrlo malo veličine. Skoro da je i nema, nevidljiva je. Ali možete biti sigurni da su najgori pisci najnadobudniji, ti najmanje sumnjaju u sebe. Sve u svemu, treba izbegavati pisce, i ja sam se trudio da ih izbegavam, ali bilo je to skoro nemoguće. Oni su gajili nade u neku vrstu bratstva i jedinstva. Ništa od svega toga nije blage veze imalo S pisanjem, ništa od svega toga nije pomagalo prilikom kucanja na mašini. »Sparingovao sam sa Klejom pre nego što je postao Ali«, reče Mors. Krenuo je levo-desno, izbacio udarac, zaigrao. »Bio je prilično dobar, ali ja sam mu muke zadao.« Mors je boksovao sa senkom po sobi. »Gledaj moje noge!« reče on. »Imam noge i po!« »Henk ima bolje noge od tebe«, reče Temi. Kao pravi čovek nogu, klimnuo sam glavom. Mors je seo. Uperio je pivsku flašu u Sedi. »Ona radi kao medicinska sestra. Izdržava me. Ali uspeću ja jednog dana. Pokazaću im ko sam ja!« Morsu nikada ne bi trebao mikrofon kad bi čitao publici. Pogledao me je. »Kinaski, ti si jedan od dva-tri najbolja živa pesnika. Stvarno ti ide od ruke. Jake stvari pišeš. Ali evo i mene! Da ti pročitam moje sranje. Sedi, dodaj mi pesme.« »Ne«, rekoh, »stani! Ne želim da ih čujem.« »Zašto nećeš, čoveče? Zašto nećeš?« »Bilo je poezije preko glave za večeras, Mors. Sada mi je samo da legnem i zaboravim.« »E pa, u redu onda ... Slušaj, nikada mi ne odgovaraš na pisma.« »Nisam snob, Mors. Ali dobijam 75 pisama mesečno. Kad bih na sva odgovarao, ništa drugo ne bih ni radio.« »Kladim se da ženama odgovaraš!« »Zavisi... « »Dobro, čoveče, ne zameram. Još volim tvoje stvari. Možda nikada neću biti slavan, ali mislim da hoću i mislim da će ti biti drago što si me sreo. Ajde, Sedi, idemo ... « Ispratio sam ih do vrata. Mors je zgrabio moju ruku. Nije je stezao, i nijedan od nas nije gledao pravo u onog drugog. »Dobar si ti, matori«, reče on. »Hvala, Mors ... « I onda su otišli.