Pozvali su me da čitam u čuvenom noćnom klubu, Konjanik, na Holivud Bulevaru. Pristao sam da čitam dve večeri. Trebalo je da nastupim posle rok grupe »Big Reip«, oba puta.

Pozvali su me da čitam u čuvenom noćnom klubu, Konjanik, na Holivud Bulevaru. Pristao sam da čitam dve večeri. Trebalo je da nastupim posle rok grupe »Big Reip«, oba puta.

Usisavao me lavirint šou biza. Imao sam neke karte viška i okrenuo Temi i pitao je hoće li da ide. Rekla je da, i tako sam prvo veče poveo nju sa mnom. Sredio sam da je ubace u račun. Seli smo pored sanka čekajući na moju tačku. Temina tačka bila je slična mojoj. Napila se na brzaka i onda se muvala gore-dole po baru razgovarajući sa ljudima. Kad je došao red na mene, Temi je padala preko stolova. Pronašao sam njenog brata i kazao mu: »Isusa ti boga, izvedi je napolje odavde, oćeš?« Odveo ju je napolje u noć. I ja sam bio pijan i kasnije sam zaboravio da sam tražio da je odvedu. Nisam se proslavio čitanjem. To je bila striktno rok publika i nije obraćala mnogo pažnje. Ali i sam sam bio kriv. Ponekad me je htelo do besvesti s rok masama, ali baš te noći nije. Bio sam uznemiren Teminim odsustvom, mislim. Kad sam stigao kući, okrenuo sam njen broj. Javila se njena majka. »Vaša ćerka,« rekoh, »je OLOŠ!« »Henk, ne želim to da slušam.« Prekinula je vezu. Sledeće veče krenuo sam sam. Seo sam za sto u baru i pio. Jedna otmena starija žena prišla je mom stolu i predstavila se. Predavala je englesku književnost i dovela sa sobom jednu svoju učenicu, malu bombicu zvanu Nensi Friz. Nensi se pokazala prilično popaljena. Htele su da znaju da li bih odgovorio na neka pitanja za razred. »Ispalite ih.« »Ko je bio vaš najomiljeniji pisac?« »Fent.« »Ko?« »Džon F-e-n-t. Upitaj Prašinu, Čekaj do proleća, Bandini.« »Gde da nađemo njegove knjige?« »Ja sam ih našao u glavnoj biblioteci, u centru. Ugao Pete i Oliv, je l' tako?« »Zašto vam se dopao?« »Totalna emocija. Vrlo hrabar čovek.« »Ko još?« »Selin.« »Zašto?« »Iščupali su mu utrobu, a on se smejao, a onda i njih zasmejao. Vrlo hrabar čovek.« »Verujete u hrabrost?« »Volim da je vidim bilo gde, kod životinja, ptica, gmizavaca, ljudi.« »Zašto?« »Zašto? Od toga mi je lepo. To je stvar stila u situaciji kada nemaš nikakve šanse.« »A Hemingvej?« »Ne.« »Zašto?« »Suviše neumoljiv, suviše ozbiljan. Dobar pisac, odlične rečenice. Ali za njega, život je uvek bio rat do balčaka. Nikad se nije opustio, nikada nije igrao.« Zatvorile su svoje sveske i nestale. Šteta. Mislio sam da im kažem kako su moji istinski uzori bili Gebl, Kegni, Bogart i Erol Flin. Sledeća stvar koje se sećam je kako sedim sa tri lepe žene, Sarom, Kesi i Debrom. Sara je imala 32 godine, redak tip devojke, imala je stila i srca. Riđe-plava kosa padala joj je sasvim ravno, a njene divlje oči su pomalo ludo gledale. Nosila je u sebi tovar saosećanja koje je bilo istinsko i koje je očigledno platila nečim. Debra je bila Jevrejka velikih tamnih očiju i darežljivih usta, jako namazanih krvavo-crvenim karminom. Njena usta su blistala i namigivala mi. Nagađao sam da ima između 30 i 35 godina, a podsetila me kako je izgledala moja majka 1935. godine (mada je moja majka bila mnogo lepša). Kesi je bila visoka, duge plave kose, veoma mlada, skupo odevena, pomodna, luckasta, »u fazonu«, nervozna, lepa. Sela je najbliže meni, stiskala mi ruku, trljajući svoje bedro uz moje. Dok mi je stiskala ruku, postao sam svestan da je njena ruka mnogo krupnija od moje. (Iako sam krupan čovek, zbunjuju me moje male šake. U mojim kafanskim čarkama u Filadelfiji, kad sam bio mlad, brzo sam provalio značaj veličine šaka. Pravo je čudo kako sam uopšte izveo da dobijem 30 posto mojih tuča.) Bilo kako bilo, Kesi je osećala neku prednost u odnosu na druge dve devojke, a ja nisam bio siguran u to, ali sam pristao. Onda sam morao da čitam i imao uspešnije veče. Bila je to ista gomila, ali ja sam mislio na ono što radim. Masa se palila sve više, postala je divlja i ushićena. Ponekad oni doprinose tome, ponekad vi. Obično vi. To je kao da ste se popeli u ring: treba da osećate kao da im nešto dugujete ili da uopšte ne budete tu. Zadavao sam udarce, izbegavao ih, muvao se levo-desno, a onda se stvarno otvorio u poslednjoj rundi i nokautirao protivnika. Predstava je predstava. Pošto sam zajebao prethodnu noć, moj uspeh mora da im je bio vrlo čudan. U svakom slučaju, meni je bio čudan. Kesi je čekala u baru. Sara mi je umuvala ljubavnu poruku s brojem telefona. Debra nije bila toliko inventivna — samo mi je nažvrljala svoj broj. Na trenutak — čudno — pomislio sam na Ketrin, zatim uzeo piće za Kesi. Nikad više neću videti Ketrin. Moja devojčica iz Teksasa, moja lepota nad lepotama. Zbogom, Ketrin. »Slušaj, Kesi, je l' možeš da me odbaciš kući? Suviše sam pijan da vozim. Još jednom se zakucam pijan i gotovo je sa mnom.« »Dobro, vozim te kući. A tvoja kola?« »Jebeš kola. Ostaviću ih.« Otišli smo zajedno u njenom M.G. Bilo je to kao film. U svakom momentu očekivao sam da me izbaci na prvom ćošku. Imala je dvadeset i nešto godina. Pričala je za vreme vožnje, kako radi za muzičku kompaniju, volela je taj posao, nije morala da dolazi pre pola 11 pre podne, a izlazila je u 3 po podne. »Nije to loše«, govorila je, »i sviđa mi se sam posao. Mogu da angažujem i otpuštam, sad sam neki šef, ali nisam još nikoga morala da otpustim. Dobri su to momci i izbacili smo neke strašne ploče... « Stigli smo kod mene. Otvorio sam votku. Kesina kosa padala je skoro do dupeta. Oduvek sam bio čovek kose i nogu. »Stvarno si dobro čitao noćas«, reče ona. »Bio si totalno drukčiji od onog prošle noći. Ne umem to da objasnim, ali glavna stvar kod tebe je ta... humanost. Većina pesnika su obični picopevci i govnari.« »Ne volim ih ni ja.« »Ni oni tebe ne vole.« Još malo smo pili a onda pošli u krevet. Imala je neviđeno telo, savršeno, kao iz Plejboja, ali koji maler — bio sam pijan. Uspeo sam ipak da ga dignem, pa sam pumpao i pumpao, prihvatio se njene duge kose, izvukao je ispod nje i provlačio ruke kroz nju, bio sam popaljen ali nisam mogao da svršim. Prevrnuo sam se, rekao Kesi laku noć i zaspao snom krivca. Ujutru, bio sam u neprilici. Ubeđen sam bio da nikad više neću videti Kesi. Obukli smo se. Bilo je oko 10 sati. Pošli smo do Em Džia i ušli u njega. Ja sam ćutao, ona je ćutala. Osećao sam se kao budala, ali nije bilo šta da se kaže. Vozili smo se ponovo do Konjanika, i tu je stajao plavi Vagen. »Hvala na svemu, Kesi. Misli lepe misli o Kinaskom.« Ćutala je. Poljubio sam je u obraz i izašao. Otišla je u Em Džiu. Bilo je to, sve u svemu, ono što je Lidija često ponavljala: »Ako ti se pije, pij; ako ti se jebe, baci flašu.« Moj problem bio je u tome što sam hteo da radim obe stvari.