Posle dve noći, otišao sam kolima kod Temi u Rustik Kort. Kucao sam. Svetla su bila pogašena. Izgledalo je prazno. Zavirio sam u poštansko sanduče. Unutra je bilo pisama.

Posle dve noći, otišao sam kolima kod Temi u Rustik Kort. Kucao sam. Svetla su bila pogašena. Izgledalo je prazno. Zavirio sam u poštansko sanduče. Unutra je bilo pisama.

Nažvrljao sam poruku: »Temi, zvao sam te telefonom. Navratio sam i nisi bila tu. Kako si? Nazovi me . . . Henk.« Otišao sam opet ujutru oko 11. Njena kola nisu bila tu. Moja poruka je stajala i dalje okačena na vrata. Ipak sam zvonio. Pisma su i dalje ležala u sandučetu. Ostavio sam poruku u sanduče: »Temi, gde si jebi ga? Javi se ... Henk.« Vozio sam svuda naokolo po komšiluku tražeći taj slupani crveni Kamaro. Vratio sam se opet te noći. Padala je kiša. Moje poruke bile su mokre. Bilo je još više pošte u sandučetu. Ostavio sam joj knjigu mojih pesama, sa posvetom. Onda sam se vratio u Vagena. Imao sam Malteški krst koji je visio s ogledalca u kolima. Skinuo sam ga, poneo natrag i zavezao o kvaku na njenim vratima. Nisam znao gde stanuje bilo ko od njenih prijatelja, gde joj živi majka, gde joj žive ljubavnici. Vratio sam se kući i napisao neke ljubavne pesme. 48 Sedeo sam s jednim anarhistom s Beverli Hilsa, Ben Solvnegom, koji je pisao moju biografiju, kad začuh njene korake pred ulazom. Poznavao sam taj zvuk — bila su uvek hitra i neobuzdana i seksi — ta majušna stopala. Živeo sam blizu ulaza u dvorište. Moja vrata bila su otvorena. Temi je utrčala. Pali smo u zagrljaj jedno drugom, stežući se i ljubeći. Ben Solvneg je kazao doviđenja i otišao. »Ti gadovi mi zaplenili sve stvari, sve moje stvari! Nisam imala za kiriju! Koji peder, mamicu mu!« »Idem da ga bombardujem. Vratićemo tvoje stvari.« »Ne, ima oružje! Sve moguće oružje!« »A.« »Ćerka mi je kod majke.« »Da popijemo nešto?« »Daj.« »Šta bi?« »Šampanjac. Ekstra Draj.« »Dobro.« Vrata su bila i dalje otvorena i popodnevno sunce je blistalo u njenoj kosi — bila je tako duga i tako crveno je gorela. »Mogu da se okupam?« upita ona. »Normalno.« »Pričekaj me«, rekla je. Ujutru smo razgovarali o njenim prihodima. Trebalo je da dobije pare: izdržavanje za dete i par čekova za nezaposlene. »Ima ovde prazan stan za izdavanje, tačno iznad mene.« »Pošto je?« »105 dolara i pola troškova.« »E jebi ga, toliko mogu. Je l' primaju decu? Dete?« »Primiće. Imam vezu. Znam gazde.«