Moj sin Marko I moja ćerka Mira su na faksu I oboje imaju poslove s pola radnog vremena. Moj muž dobro zarađuje u advokatskoj firmi za koju radi tako das mo deci dali da zadrže za sebe sve što zarade I da oni imaju jer mi imamo I više nego dovoljno. Visoka sam oko 168,imam skoro 80 kila,mada ne volim pričati o težini,to mi je nekako osetljiva tema,punačka sam,ali nisam debela.Grudi su mi pune,okrugle.KAd sam bila mlađa smatrali su me trofejnom ženom I bila sam ponosna kada me je suprug držao za ruku.Ali,u zadnje vreme ga je posao toliko pritisnuo da skoro I da nema snage da me drži zadovoljenom u spavaćoj sobi. Prošle nedelje je primetio moje nezadovoljstvo I poput dobrog supruga posjeo me je kraj sebe I popričao samnom,što me ostavlja u nekom čudnom stanju u kojem sam sada.Bio je I sam svestan da nema te energije kojom bi ispunjavao svoju bračnu dužnost već nekoliko meseci tako da mi je predložio jednu ideju koja bi nas oboje usrećila.Rekao mi je da si nabavim ljubavnika sve dok se projekat na kojem rade ne završi.Rekla sam mu kako mi ni na pamet ne pada dag a varam,ali da je baš slatko I obzirno od njega što poseže za tolikom krajnošću kako bi me usrećio. “To je zato jer si najbolja dušo!”reče mi on. “Nema šanse da bi se mogla naterati da raširim noge nekom strancu I prevarim moga Simu! Ipak,više volim spontani se*s,a dogovaranje se**a s nekim ljubavnikom bi uništilo svu čar!” rekla sam mu. “Da,verovatno si u pravu Mila.Pazi sad,mislim da sam skontao nešto,ali obećaj mi da nećeš da popi*diš ili da pomisliš da sam bolestan ili poremećen?” Reče mi. “Šta ti sad prolazi kroz glavu?”upitala sam ga,sa malom iskorm nade u očima. “Dobro,ali upamti,to je samo pomisao.Ne govorim da bi to trebala uraditi,ili da to moraš uraditi!”Mogla sam da osetim koliko je..Ništa posebno nije se desilo sledećih dana njenog boravka. Pili smo, jeli, jebali se. Nije bilo prepirki. Išli smo na duge vožnje dole niz obalu, jeli u ribljim restoranima. Nisam mario za pisanje. Ima dana kad je najbolje biti dalje od mašine. Dobar pisac zna kad ne treba da piše. Svako je mogao da kuca na mašini. Ne kažem da sam bio neki dobar kucač; osim toga, nisam ni pravilno pisao i nisam znao gramatiku. Ali znao sam kad ne treba da pišem. To je kao jebanje. Morate povremeno da odmorite glavu bogovu. Imao sam jednog starog prijatelja koji mi je ponekad pisao pisma, Džimi Senon. Pisao je 6 romana godišnje, sve o incestu. Nije ni čudo da je gladovao. Moj problem bio je u tome što nisam umeo da odmorim moga kurca glavu bogovu kao što sam umeo mog kucača glavu bogovu. Sve je to zato što su žene dostupne u malim količinama, pa ih treba pokupiti što više pre nego što naiđe neka druga glava bogova. Mislim da je to što sam ostavio pisanje punih deset godina bila jedna od najsrećnijih stvari koja mi se ikad desila. (Pretpostavljam da će neki kritičari reći da je to bila i jedna od najsrećnijih stvari koja se desila čitaocu.) Deset godina odmora za obe strane. Šta bi se desilo da sam prestao da pijem deset godina? Došlo je vreme da vratim Ajris Duarte na avion. Bio je to jutarnji let što je otežalo stvar. Navikao sam da ustajem u podne; bila je to dobra kura za mamurluk i produžiće mi život za 5 godina. Nisam osećao tugu dok sam je vozio na aerodrom. Seks je bio vrhunski; bilo je smeha. Teško da sam mogao da se setim tako kulturnog perioda, nijedno od nas nije ništa izvoljevalo, a ipak je bilo topline među nama, nije bilo bezosećajno — mrtvo meso spareno s mrtvim mesom. Mrzeo sam tu vrstu provoda, losanđelesku, holivudsku, belersku, malibusku, lagunabičsku vrstu provoda. Stranci kad se upoznajete, stranci kad se rastajete — gimnastička dvorana tela koja bezimeno onanišu jedno drugo. Ljude bez morala često smatraju slobodnijim, ali su takvi najčešće nesposobni da osećaju ili vole. I tako postaju svingeri. Leš jebe leša. Tu nema ni lutrije ni humora u njihovoj igri — tu telo jebe telo. Moral jeste da sputava, ali on se ipak bazira na ljudskom iskustvu kroz vekove. Neka od tih pravila teže da zadrže ljude kao robove u fabrikama, u crkvama i verne Državi. Druga pravila jednostavno daju smisao. To je kao vrt u kojem laste i otrovno voće i dobro voće. Treba znati šta da berete i jedete, a šta da ostavite. Moje iskustvo s Ajris bilo je zahvalno i ispunjeno uživanjem, pa ipak nisam bio zaljubljen, niti ja u nju, niti ona u mene. Uzajamna pažnja bila je laka, a teško je bilo ne obraćati pažnju. Ja sam obraćao. Sedeli smo u Vagenu na gornjem parkingu. Imali smo još vremena. Radio je svirao. Bramsa. »Hoću li te opet videti«? upitah je. »Ne verujem.« »Oćeš u bar na piće?« »Napravio si alkoholičara od mene, Henk. Tako sam slaba da jedva hodam.« »Zar je to samo od pića?« »Ne.« »Ajmo onda na piće.« »Piće, piće, piće! Zar je to sve o čemu ti misliš?« »Ne, ali to je dobar način da se prođe kroz prostore kao što je ovaj.« »Zar nisi u stanju da se neposredno suočiš sa stvarima?« »Jesam, ali radije ne bih.« »To je bežanje.« »Sve je to: igranje golfa, spavanje, jedenje, šetanje, svađanje, trčanje, disanje, jebanje ...» »Jebanje?« »Slušaj, pričamo kao đaci u školi. Ajde da te smestimo na avion.« Nije baš bilo veselo. Hteo sam da je poljubim ali osetih kako se povukla. Zid. Ajris se nije lepo osećala, mislim, a nisam ni ja. »Dobro«, reče ona, »da se čekiramo, pa idemo na piće. Onda odlećem zauvek: zaista glatko, zaista lako, bezbolno.« »U redu«! rekoh. I baš tako je i bilo. Povratak: istočni Senčeri Bulevar, sve do Krenšoa, uz Osmu Aveniju, zatim Arlington do Viltona. Rešio sam da podignem veš sa pranja, okrenuo nasred Beverli Bulevara i parkirao iza Silveret perionice. U tom trenutku prošla je mlada crnkinja u crvenoj haljini. Čarobno je ljuljala dupetom, čarobne kretnje. Onda mi je zgrada zaklonila pogled. Koji pokreti! Izgleda kao da je život podario višak gracije tek ponekoj ženi, na račun ostalih žena. Imala je tu neopisivu graciju. Izašao sam na trotoar i gledao je otpozadi. Video sam je kako se okreće i gleda unazad. Zatim je stala i piljila u mene, gledajući preko ramena. Ušao sam u perionicu. Kad sam izašao sa stvarima, stajala je pored Vagena. Stavio sam stvari na sedište do vozačevog. Onda sam obišao okolo na stranu vozača. Stajala je preda mnom. Imala je jedno 27 godina, veoma okruglo i bezosećajno lice. Stajali smo skoro se dodirujući. »Videla sam kako me gledaš. Zašto si me gledao?« »Izvinjavam se. Nisam mislio da te uvredim.« »Hoću da znam što si me gledao. Stvarno si blenuo u mene.« »Slušaj, ti si prekrasna žena. Imaš predivno telo. Video sam te kako prolaziš i pogledao. Šta sam drugo mogao.« »Hoćeš sastanak za večeras?« »Ovaj, bilo bi to moćno. Ali već imam sastanak. Imam nešto u planu.« Obišao sam oko nje i dokopao se vrata za vozača. Otvorio sam i ušao. Ona se okrenula i otišla. Dok je odlazila, čuo sam njen šapat: »Drkadžijo glupi.« Otvorio sam poštu — ništa. Morao sam da se prebrojim. Falilo mi je nešto neophodno. Pogledao sam u frižider. Ništa. Izašao sam, ušao u Vagena i vozio do prodavnice pića, Plavi Slon. Uzeo sam flašu Smirnof votke i koju sodu. Dok sam se vraćao, negde usput, setih se da sam zaboravio cigarete. Krenuo sam južno niz Zapadnu Aveniju, skrenuo levo na Holivud Bulevar, zatim desno na Sereno. Pokušavao sam da nađem papir za cigarete. Na samom uglu Sereno i Sanset Bulevara stajala je druga crnkinja, svetle boje kože, s visokim crnim štiklama i mini suknjom. Dok je stajala u toj kratkoj suknjici, mogao sam da sagledam mrvicu plavih gaćica. Počela je da hoda i ja sam vozio pored nje. Pravila se da me ne primećuje. »Ej, maco!« Zaustavila se. Priterao sam uz ivičnjak. Prišla je kolima. »Kako si mi«? upitah. »Dobro.« »Da nisi ti neki mamac?« »O čemu ti to?« »O, tome«, upitah je, »kako da znam da nisi agiš?« »Kako ja da znam da ti nisi agiš?« »Pogledaj me. Zar ti ličim na agiša?« »Dobro«, reče ona, »vozi oko ćoška i parkiraj. Ja ću da uđem iza ćoška.« Vozio sam iza ćoška do ispred G. Slavnog Njujork Sendviča. Otvorila je vrata i ušla. »Šta hoćeš«? upita me. Imala je sigurno preko 38 godina i jedan poveći solidan zlatan zub štrčao je usred njenog osmeha. Ta nikad neće ostati švorc. »Pušenje«, rekoh. »20 dolara.« »Dobro, idemo.« »Vozi niz Zapadnu do Franklin, skreni levo, idi do Harvard i skreni desno.« Kad smo stigli do Harvard, bilo je teško za parkiranje. Na kraju sam parkirao u crvenoj zoni pa smo izašli iz kola. »Pođi za mnom«, reče ona. Bio je to oblakoder u raspadanju. Pre predvorja skrenula je desno i ja pođoh za njom uz betonske stepenice, gledajući njeno dupe. Čudno je to, ali svako ima dupe. To je skoro tužno. Ali ja nisam želeo njeno dupe. Išao sam za njom niz hodnik i onda gore uz još neke betonske stepenice. Koristili smo neku vrstu požarnih stepenica umesto lifta. Pojma nisam imao koji je njen razlog za to. Ali neophodno mi je bilo malo vežbe — ako nameravam da pišem velike debele romane u starosti kao Knut Hamsun. Najzad stigosmo do njenog stana i ona izvadi ključ. Zgrabio sam je za ruku. »Stani malo«, rekoh. »Šta je?« »Da nemaš unutra neke crne majmunčine koji će me išutiraju i izjebu?« »Ma ne, nema nikog. Živim s drugaricom a ona nije tu. Radi u robnoj kući na Brodveju.« »Daj mi ključ.« Polako sam otključao vrata a onda ih naglo rastvorio udarcem noge. Pogledao sam unutra. Moj čelični pogled nije ništa opazio. Zatvorila je vrata za nama. »Dođi u sobu«, reče ona. »Stani malo ... « Razjapio sam plakar i gurnuo ruku iza odeće. Ništa. »Kojim se kurcem drogiraš, čoveče?« »Nikojim kurcem!« »O Gospode ... « Jurnuo sam u kupatilo i naglo uklonio zavesu od tuša. Ništa. Ušao sam u kuhinju, zavrnuo mušemu ispod sudopere. Samo gnusna kofa od plastike prepuna đubreta. Proverio sam drugu sobu, plakar u njoj. Pogledao sam ispod bračnog kreveta: prazna flaša Ripla. Izašao sam. »Vrati se ovamo«, reče ona. Bila je to mala sobica, neka vrsta niše. Unutra je bio poljski krevet s prljavim čaršavima. Ćebe se vuklo po patosu. Otvorio sam šlic i izvadio ga. »20 dolara«, reče ona. »Hvataj ustima ovog pizdoljuba! Sisaj ga do srži!« »20 dolara.« »Znam cenu. Zaradi ih. Iscedi mi jaja.« »Prvo 20 dolara ... « »Ma nemoj? Dam ti dvadeset, a ti onda zovneš pubove. Otkud ja znam da l' će naiđe tvoj kurčevi bratić košarkaš sa skakavcem u ruci?« »Prvo 20 dolara. I nemaj brige. Ima da ti sisam. Dobro ću ti sisam.« »Ne verujem ti, kurvo.« Podigao sam rajsferšlus i izašao odatle, brzo, spustio se niz sve one betonske stepenice. Stigao sam u prizemlje, uskočio u Vagena i vratio se domu svome. Počeo sam da pijem. Jednostavno, nešto nije bilo u redu s mojim zvezdama. Zazvonio je telefon. Bio je to Bobi. »Jesi ispratio Ajris na avion?« »Aha, Bobi, i da ti zahvalim što si držao ruke k sebi za promenu.« »Slušaj, Henk, to je samo u tvojoj glavi. Ti si mator i dovlačiš sve te mlade ribice ovamo, a onda se unervoziš kad naiđe mladi mačor. Dupe ti se stisne.« »Sumnja u sebe ... nedostatak poverenja, je l'?« »Ovaj... « »U redu je, Bobi.« »Ma nema veze, Valeri bi da zna hoćeš li kod nas na piće?« »Što da ne.« Bobi je imao neki loš šit, retko loš šit. Kružio je među nama. Imao je i masu novih traka za stereo. Između ostalih, i mog najomiljenijeg pevača, Rendi Njumena, i pustio je Rendija, ali samo poluglasno, na moj zahtev. I tako smo slušali Rendija i pušili, a onda je Valeri prikazala modnu reviju. Imala je masu seksi haljina iz Frederiksa. Imala je i 30 pari cipela okačenih s unutrašnje strane vrata od kupatila. Valeri se pojavila šepureći se u štiklama od 20 santimetara. Jedva je hodala. Nabadala je po sobi, teturajući se na svojim štulama. Dupe joj se istrćilo a njene male bradavice na sisama postadoše tvrde i ukočene, štrčale su ispod njene providne bluze. Nosila je tanku zlatnu grivnu oko gležnja na nozi. Vrtela se i gledala u nas, izvodeći neke nežne izazovne pokrete. »Isuse«, reče Bobi, »o ... Isuse!« »Svetoga Isusa ti Boga i Majke Božje!« rekoh ja. Kad je Valeri prošla pored mene, posegnuh i uhvatih punu šaku guzice. Živeo sam. Moćan osećaj. Valeri je upala u klozet da promeni kostim. Izlazila je svaki put sve zgodnija, luđa, divljija. Čitav proces išao je ka nekom klimaksu. Pili smo i pušili, a Valeri je nastavila da se vraća sa još toga. Ludnica od predstave. Sela mi je u krilo i Bobi je okinuo par slika. Noć je prolazila. Pogledao sam oko sebe, a Valeri i Bobija nije bilo. Ušao sam u spavaću sobu i eto Valeri na krevetu, totalno gole, osim njenih šiljatih štikli. Telo joj je bilo vitko i čvrsto. Bobi je još bio obučen i sisao joj sise, prelazeći s jedne na drugu. Bradavice su joj stajale uspravno. Pogledao je naviše u mene. »Ej, matori, čuo sam kako se hvališ naokolo da jedeš pičke. Kako ti se ovo čini?« Zaronio je i raširio Valeri noge. Dlake na njenoj pizdi bile su duge, izuvijane i zamršene. Bobi je ubacio glavu i lizao klitoris. Nije bio loš, ali falilo mu je duha u tome. »Stani malo, Bobi, ne radiš kako valja. Da ti pokažem.« Spustio sam se dole. Počeo sam izdaleka i šljakao sve bliže. Stigao sam do njenog klitorisa. Valeri je reagovala. Malo prejako. Tako je stisnula noge oko moje glave da nisam mogao da dišem. Ispresovala mi je uši. Izvukao sam glavu odatle. »Eto Bobi, je l' vidiš?« Bobi je ćutao. Okrenuo se i otišao u kupatilo. Bio sam bez cipela i pantalona. Volim da pokazujem noge kad pijem. Valeri se podigla i povukla me dole na krevet. Sagnula se nad mojim kurcem i uzela ga u usta. Nije bila ništa naročito u poređenju s većinom drugih. Počela je proverenim kušanjem glavića i nije imala bogznašta da ponudi osim toga. Prilično dugo ga je tako obrađivala i ja osetih da nema šanse da svršim. Uklonio sam joj glavu, položio je na jastuk i poljubio. Legao sam preko nje. Ubo sam je 8 do 10 puta kada začuh Bobija iza nas. »Idi odavde, čoveče.« »Bobi, koji ti je sad kurac?« »Hoću da se vratiš odakle si došao.« Izvukao sam ga, ustao, otišao u dnevnu sobu i navukao pantalone i cipele. »Ej, flegmatični«, rekoh Bobiju, »šta nije u redu?« »Želim samo da te ne vidim ovde.« »Dobro, dobro ... « Vratio sam se u svoj stan. Činilo se kako je prošlo već dugo vremena otkad sam smestio Ajris Duarte na taj avion. Sad je verovatno bila već u Vankuveru. Jebi ga. Ajris Duarte, laku noć. 97 Dobio sam pismo. Bilo je poslato iz Holivuda. Dragi Kinaski: Nedavno sam pročitala skoro sve vaše
0 comments:
Post a Comment