Saturday, September 23, 2017
Da umirim Lidiju, pristao sam da idem u Mjulshed, Jutah. Njena sestra je kampovala u planinama. Sestre su u stvari posedovale dosta zemlje, nasleđene od oca. Glendolina, jedna od sestara, imala je šator razapet u šumi.
Da umirim Lidiju, pristao sam da idem u Mjulshed, Jutah.
Njena sestra je kampovala u planinama. Sestre su u stvari
posedovale dosta zemlje, nasleđene od oca. Glendolina, jedna od
sestara, imala je šator razapet u šumi.
Pisala je roman: Divlja Žena
u Planinama. Ostale sestre trebale su svaki čas da stignu. Lidija i ja
došli smo prvi. Imali smo neki mini šator. Stisnuli smo se u njemu
prve noći, a komarci su se stisnuli unutra s nama. Bilo je surovo.
Ujutru smo posedali oko logorske vatre. Glenciolina i Lidija
su skuvale doručak. Ja sam doneo za 40 dolara namirnica, koje su
uključivale u sebi nekoliko gajbica piva. Ostavio sam ga da se hladi
u planinskom izvoru. Završili smo s doručkom. Pomogao sam oko
sudova, a onda je Glendolina izvukla svoj roman i čitala nam. Nije
bilo tako loše, ali vrlo diletantski i tražilo je dosta popravki.
Glendolina je polazila od toga da je čitalac fasciniran njenim
životom isto koliko i ona — a to je bila smrtna greška. Ostale
smrtne greške koje je napravila bile su suviše brojne da bi se
pominjale.
Otišao sam do izvora i vratio se s tri flaše piva. Devojke su
rekle ne, nijedna ga nije htela. Bile su veoma antipivski
raspoložene. Raspravljali smo o Glendolininom romanu. Došao
sam do zaključka da je svako ko naglas čita drugima svoje romane
obavezno sumnjiv. Ako to nije onaj stari poljubac smrti, onda ne
znam šta jeste.
Razgovor se promenio i devojke su počele da ćaskaju o
muškarcima, zabavama, plesu, seksu. Glendolina je imala visok,
uzbuđen glas i nervozno se smejala, stalno se smejala. Imala je
preko 40 godina, bila je prilično debela i veoma aljkava. Osim toga,
baš kao i ja, bila je jednostavno ružna.
Glendolina mora da je non-stop pričala više od sat vremena,
isključivo o seksu. Počelo je da mi se vrti u glavi. Mahala je
rukama iznad glave: »JA SAM DIVLJA ŽENA IZ PLANINE! O
GDE O GDE JE ČOVEK, PRAVI ČOVEK HRABAR DA ME
UZME?«
Šta ćeš, taj sigurno nije u blizini, mislio sam.
Pogledao sam Lidiju. »Ajmo u šetnju.«
»Ne«, reče ona, »hoću da čitam ovu knjigu.« Zvala se Ljubav i
Orgazam: Revolucionarni Vodič do Seksualnog Zadovoljenja.
»Dobro«, rekoh. »prošetaću malo.«
Popeo sam se do planinskog izvora. Izvadio sam pivo, otvorio
ga i seo da popijem. Našao sam se u klopci u šumama i gorama sa
dve lude žene. Njih dve su uništavale svu radost jebanja pričajući
non-stop o tome. I ja sam voleo da jebem, ali to nije bila moja
religija. Ima i suviše smešnih i tragičnih stvari u vezi s tim. Ljudi
izgleda nisu znali kako da izađu nakraj s tim stvarima. Zato su
napravili igračku od toga. Igračku koja uništava ljude.
Glavna stvar, smislio sam, bilo je naći pravu ženu. Ali kako?
Imao sam kod sebe crveni notes i olovku. Nažvrljao sam misaonu
pesmu u notesu. Onda sam odšetao ka jezeru. Vens Pestjurs, tako
se zvalo mesto. Sestre su posedovale veći deo toga. Morao sam da
kenjam. Skinuo sam pantalone i čučnuo u žbunje s muvama i
komarcima. Uvek sam bio za prednosti koje pruža grad. Morao sam
da se obrišem lišćem. Prišao sam jezeru i gurnuo jednu nogu u
vodu. Led ledeni.
Budi čovek, matori. Uđi.
Koža mi je bila bela kao slonovača. Osetio sam se vrlo mator,
vrlo mekan. Ušao sam u ledenu vodu. Ušao sam do pojasa, zatim
duboko udahnuo i bacio se. Bio sam skroz unutra! Mulj se
uskomešao sa dna i ušao mi u uši, usta, u kosu. Stajao sam tako u
blatnjavoj vodi i cvokotao zubima.
Dugo sam čekao da se voda smiri i izbistri. Zatim sam izašao.
Obukao sam se i krenuo ivicom jezera. Kad sam došao do kraja
jezera, čuo sam zvuk, kao od vodopada. Krenuo sam u šumu, idući
prema zvuku. Morao sam da se verem oko nekih stena, preko neke
rupčage. Zvuk je postajao sve bliži i bliži. Muve i komarci vrveli su
svuda po meni. Muve su bile velike i ljute i gladne, mnogo veće od
gradskih muva, i znale su da prepoznaju hranu kad je vide.
Prokrčio sam sebi put kroz neko gusto grmlje i evo ga: moj
prvi u životu, stvarni bogomdani vodopad. Voda se samo lila niz
planinu i preko ivica stena. Bio je divan. Voda je padala i padala.
Ta voda je odnekud dolazila. I nekuda je odlazila. Mora da je bilo
jedno 3-4 potoka koji su verovatno vodili u jezero.
Na kraju sam se umorio od gledanja i rešio da se vratim. I to
sam rešio da se vratim drugim putem, prečicom. Probio sam put
naniže ka suprotnoj strani jezera i presekao prema kampu. Znao
sam otprilike gde je. Još sam imao moj crveni notes. Stao sam i
napisao još jednu pesmu, manje misaonu, a onda produžio. Hodao
sam dalje. Kamp se nije pojavljivao. Hodao sam dalje. Gledao sam
oko sebe tražeći jezero. Nisam mogao da nađem jezero, nisam znao
gde je. Odjednom mi je sinulo: IZGUBIO SAM SE. One uspaljene
kučke su me izludele i sad sam se IZGUBIO. Gledao sam oko sebe.
Nalazio sam se u podnožju planina i svuda oko mene bilo je drveće
i žbunje. Nije bilo centra, nije bilo polazne tačke, nikakve veze
između bilo čega. Osetio sam strah, pravi strah. Što sam im
dozvolio da me izvuku iz mog grada, mog Los Anđelesa? Tamo
čovek može da pozove taksi, može da telefonira. Tamo su postojala
normalna rešenja za normalne probleme.
Vens Pestjurs pružao se miljama i miljama oko mene.
Odbacio sam moj crveni notes. Koja smrt za jednog pisca! Mogao
sam da vidim to u novinama:
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
0 comments:
Post a Comment