Bio sam na trećoj godini fakulteta kad sam stigao kući za novogodišnje praznike. Stvarno mi je trebao taj odmor, jer je faks bio zahtjevan, pa sam čak planirao malo i učiti tijekom tih praznika. Ali mi je sve planove poremetila Hana, prijateljica i školska kolegica još od prvog razreda osnovne. Sad su obje imale 18 i mogu reći da je Hana bila komad za poželjeti. Duge plave kose, lijepih grudi i prćaste guze, te vitkog tijela. Plave oči su bile prodorne i ponekad sam mislio da joj služe kao detektor laži kad bi te gledala pozorno nakon svakog pitanja. Dok su bile manje, znala me iritirati takvim ponašanjem, baš kao i moja sestra Karla. Dok su bile mlađe nisam ih ni primjećivao, da budem iskren, ali sad kad sam se vratio sa faksa na odmor, bilo je teško ne primjetiti ih. Bile su skoro kao blizanke, jedino je moja sestra imala tamniju kosu i smeđe oči, ali su po izgledu tijela i frizura bile kao blizanke. S obzirom da sam na faksu zadnjih par mjeseci bio suha kurca, jer sam se na kraju druge godine razišao sa tadašnjom curom, a poslije imao samo par usputnih vezica koje su prestajale nakon dva tri seksa, pa sam sad bio jako napet, a usprkos tome što je bila zima, njih dvije su se..Osim toga filma šta sam još napravio? Nekoliko mojih izlazaka pokazali su se kao potpuno beskorisni. Stidljivost me je sprečavala da zablistam i punila me nezadovoljstvom prema samom sebi. Kamij Geman, trgovac slikama, obećavao mi je ugovor, ali on još uvek nije bio potpisan. Nisam uspeo da nađem elegantnu, ili neelegantnu ženu koja bi prihvatila da se potčini mojim erotičnim fantazijama. Jurio sam ulicama kao pas pred parenje i ništa nisam nalazio. Vraćao sam se u moju prozaičnu hotelsku sobu s bolovima u nogama i gorka tuga mi je punila srce. U mašti sam video sve te nepristupačne žene koje sam proždirao očima. Bilo je u Parizu toliko ženskih stražnjica, a nijedna nije dolazila da mi se približi u krevetu na koji sam padao sam, bez misli. Često sam išao u Luksemburški park. Sedeo sam na klupi i plakao. Jedno veče, Geman, moj budući trgovac slikama, odveo me je na bal Tabaren. Pokazao mi je nekoga čoveka koji je ulazio u društvu neke žene obučene u haljinu sa crnim šljokicama. To je nadrealistički pesnik Pol Elijar. On je veoma uticajan u Parizu i štaviše, kupuje slike. Njegova žena je u Švajcarskoj. Pošli smo im u susret i upoznali se, okruženi bocama šampanjca. Elijar je izgledao kao neka ličnost iz legende; pio je mirao i pažljivo posmatrao lepe žene oko nas. Pre nego što smo se rastali, obećao je da će sledećeg leta doći u Kadakes. Sutradan uveče seo sam u voz za Španiju, na stanici Orsej. Kao da su se svi anđeli s neba sastali da me otprate do bifea gde sam ručao. Prvi put sam tada, posle angine, bio stvarno gladan. Više ti nije potrebno da budeš bolestan, Salvadore, jer više ne moraš da „potčiniš Pariz". Iskustvo me je naučilo da se čovek, svaki put kada nešto želi da pobedi i u tome ne uspe, razboli. Oni koji gospodare situacijom nisu nikada bolesni, čak i ako je njihov organizam u stvari, svakim danom sve slabiji. Zakačio sam, znači, na čiviluku stanice Orsej svoju bolest, kao neki stari kaput koji mi više neće biti potreban za leto koje je počinjalo. Ako mi bude potreban sledeće zime, uzeću nov. Do viđenja! Probudio sam se sutradan ujutru u Kataloniji. Prolazili smo preko moje drage ampurdanske doline i pored „Mlina kod kule". Kao što se nebo razvedri posle bure, tako sam i ja posle bolesti u Parizu, upoznao period „najprozračnijeg" zdravlja; kažem „naprozračnijeg" jer sam se osećao kao da „vidim" kroz svoje telo savršen rad svih malih mehanizama moje anatomije koja se ponovo rascvetavala. U meni se sve jasnije ocrtavao jedan magloviti predosećaj: zdravlje je bilo predskazanje ljubavi. Tog leta je trabalo da upoznam ljubav. Znači, bio sam čovek, sada, 1929. godine, u tom selu mog detinjstva i mog mladićstva, u tom belo okrečenom Kadakesu. Bio sam čovek i trudio sam se svakoga dana sve više da postanem lud. Tu sam prvi put počeo da dobijam krize smeha. Bile su tako snažne da sam posle njih morao da se opružim na krevet da bih se odmorio. Čemu sam se smejao? Skoro ničem. Zamišljao sam, na primer, tri vrlo mala sveštenika koji, jašući magarce u indijanskom redu, prelaze preko mosta u jednom japanskom vrtu nalik na onaj iz Carskog sela. U trenutku kada je poslednji i najmanji od trojice sveštenika silazio sa mosta, ja bih ga nogom strašno udario u zadnjicu. Zaustavio bi se kao progonjeni miš i brzo se vraćao nazad da bi pobegao u suprotnom pravcu. Cinilo mi se da je strah, koji bih video na licu malog sveštenika u trenutku kada sam ga udario u stražnjicu, najsmešnija stvar na svetu. Još jedan primer: sviđalo mi se da zamišljam svoga sagovornika, ili bilo kog poznanika, sa malom buljinom koja mu čuči na glavi. A na buljininoj glavi stajao je, tako da se dobro vidi, izmet. Buljina je bila izvajana, a izmet je trebalo da bude, naravno, moj. Efikasnost ove buljine nije bila ista, i zavisila je od osoba na čijoj je glavi sedela. Kod izvesnih, komični efekat je dostizao paroksizam, a kod nekih nije išlo. Trebalo je da promenim glavu, često nekoliko puta, pre nego što bih pronašao onu koja bi odgovarala mojim željama. Ali kada bih je najzad našao, ništa me nije više radovalo nego da posmatram lice osobe koja nije sumnjala ništa o tome šta sam joj stavio na glavu, i ukočeni pogled ptice. Tada sam primio telegram od mog trgovca Kamija Gemana. S njim sam potpisao ugovor po kome je on, za tri hiljade franaka, polagao sva prava na slike koje ću naslikati tog leta. Geman je poslao telegram i došao. Veoma mu se dopala „Sumorna igra" koja nije bila sasvim završena. Nekoliko dana kasnije doputovali su i Rene Magrit sa ženom, pa zatim Luis Bunjuel. Pol Elijar je pismom javio da dolazi. Posle nekoliko dana bio sam prvi put okružen grupom nadrealista koji su dotrčali privučeni čudnom ličnošću koju su otkrili. Došli su samo zbog mene, jer Kadakes nije nudio nikakav komfor za letovanje, a ja sam stanovao kod mog oca. Svi su bili začuđeni mojim krizama smeha. To čuđenje, koje sam im čitao na licima, još je povećavalo moju smešljivost. Uveče, dok smo, da bi se osvežili, sedeli na plaži i najozbiljnije razgovarali, ja bih osetio želju da nešto kažem i u trenutku kada bih otvorio usta počinjao bih da se smejem do suza. Prestao sam potpuno da govorim, da ne bih morao da se smejem. Moji prijatelji nadrealisti prihvatili su rezignirano moj smeh, smatrajući ga kao jednu od brojnih nepriličnosti, svojsstvenih tako očiglednom geniju kakav sam ja bio.
0 comments:
Post a Comment