Vodio sam žene ili na boks mečeve ili na konjske trke. Tog četvrtka uveče poveo sam Ketrin u Olimpijsku dvoranu na boks meč. Ona nikad nije bila na borbi uživo. Stigli smo tamo pre prvog meča i seli blizu ringa.

Vodio sam žene ili na boks mečeve ili na konjske trke. Tog četvrtka uveče poveo sam Ketrin u Olimpijsku dvoranu na boks meč. Ona nikad nije bila na borbi uživo. Stigli smo tamo pre prvog meča i seli blizu ringa.

Pio sam pivo i pušio i čekao. »Čudno je to«, rekoh joj, »da ljudi sede ovde i čekaju da se dva čoveka popnu u ring i potrude se da nokautiraju jedan drugog.« »Jeste to odvratno.« »Ovo je davno izgrađeno«, rekoh, dok je gledala staru arenu oko sebe. »Ima samo dva klozeta, jedan za muške i jedan za žene, a još su i mali. Zato gledaj da odeš pre ili posle pauze.« »Dobro.« U Olimpijsku su dolazili uglavnom Italijani i siromašni beli radnici, uz poneku filmsku zvezdu i poznatu ličnost. Bilo je dosta dobrih boksera među Meksikancima, i oni su se borili srcem. Jedine loše borbe bile su kada se tuku crnci ili belci, pogotovo teškaši. Čudan je to bio osećaj biti s Ketrin na tom mestu. Čudni su ljudski odnosi. Mislim, budete jedno vreme s nekom osobom, jedete i spavate i živite s njom, volite je, pričate joj, izlazite na razna mesta zajedno, i onda to prestaje. Zatim dođe kratak period kad niste ni sa kim, a onda se pojavi nova žena, i jedete s njom i jebete je, i sve to izgleda tako normalno kao da ste baš na nju čekali i ona na vas. Nikad se nisam osećao kako treba kad sam sam; ponekad bi to bilo dobro, ali nikad kako treba. Prva borba je bila dobra, mnogo krvi i smelosti. Moglo je nešto da se nauči o pisanju posmatrajući boks mečeve ili odlazeći na konjske trke. Poruka nije bila jasna, ali mi je pomagala. To je ono najvažnije: poruka nije bila jasna. Bila je bez reči, kao kuća u plamenu, ili zemljotres, ili poplava, ili žena koja izlazi iz kola pokazujući noge. Nisam znao šta treba drugim piscima; nije me bilo briga, ionako nisam mogao da ih čitam. Bio sam zatvoren u svoje sopstvene navike, predrasude. Nije loše biti duduk ako je neznanje nešto isključivo tvoje. Znao sam da ću jednog dana da pišem o Ketrin i da to ima da bude teško. Lako je bilo pisati o kurvama, ali je mnogo teže pisati o pravoj ženi. I druga borba je bila dobra. Masa je urlala i tutnjala i satirala pivo. Utekli su privremeno iz fabrika, magacina, klanica, perionica kola — sledećeg dana biće natrag u ropstvu, ali sada su bili napolju — bili su podivljali od slobode. Nisu razmišljali o robovanju siromašnih. Ili o robovanju kad si na socijalnoj pomoći i bonovima za hranu. Nama ostalima biće dobro dok siromašni ne nauče kako da prave atomske bombe u svojim podrumima. Sve borbe su bile dobre. Ustao sam i otišao u WC. Kad sam se vratio, Ketrin je bila veoma mirna. Više je ličila na nekog ko bi trebalo da posećuje koncerte ili balete. Izgledala je tako delikatno, a ipak je bila tako rođena za kurac. Nastavio sam da pijem, i Ketrin bi me uhvatila za ruku kad bi borba postala izuzetno brutalna. Masa je uživala u nokautima. Urlali su kad bi jedan od boksera padao u nesvest. Oni su zadavali te udarce. Možda su udarali svoje šefove ili svoje žene. Ko bi ga znao? Koga je bilo briga? Još piva. Predložio sam Ketrin da odemo pre finalne borbe. Bilo mi je dosta. »Dobro«, kazala je. Prošli smo kroz uski prolaz između redova, kroz vazduh plav od dima. Nije bilo zvižduka, nije bilo bezobraznih gestova. Moje izubijano lice izbrazdano ožiljcima bilo je ponekad prednost. Vratili smo se do malog parkinga ispod autoputa. Plavi Vagen iz 67. nije bio tamo. Taj model iz 67. bio je poslednji dobar model — a mladi ljudi su to znali. »Hepbern, ukrali su nam jebena kola.« »O Henk, nije moguće!« »Nema ga. Bio je tamo.« Pokazao sam. »Sad ga nema.« »Henk, šta ćemo?« »Uzećemo taksi. Zbilja mi je muka.« »Što ljudi to rade?« »Moraju. Tako se snalaze.« Otišli smo do kafea i pozvao sam taksi. Naručili smo kafu i krofne. Dok smo nas dvoje gledali borbe, oni su ga otvorili i izveli trik sa kablovima. Imao sam poslovicu: »Uzmi moju ženu, ali mi kola ostavi na miru.« Nikad ne bih ubio čoveka koji mi otima ženu; možda bih ubio čoveka koji mi otima kola. Taksi je stigao. Kod mene kući, na svu sreću, bilo je piva i nešto votke. Odustao sam od svake nade da ostanem bar toliko trezan da mogu da vodim ljubav. Ketrin je to znala. Hodao sam gore-dole pričajući o mom Vagenu iz 67. Poslednji dobar model. Nisam čak bio u stanju ni policiju da zovem. Bio sam suviše pijan. Morao sam da sačekam do jutra, do podne. »Hepbern«, rekoh, »nisi ti kriva, nisi ga ti ukrala!« »Kamo sreće da jesam, sad bi ga imao.« Pomislio sam kako se 2-3 klinca sada trkaju u mojoj plavoj bebi dole niz autoput duž obale, pušeći drogu, smejući se, otvarajući krov. Onda pomislih na sav onaj krš duž Avenije Santa Fe. Brda branika, vetrobrana, brisača, delova motora, guma, točkova, krovova, dizalica, sedišta, pedala za kočnice, rezervoara, ležajeva za prednje točkove, radio kasetofona, karburatora, klipova, ventila, kvaki za vrata, transmisionih kaiševa, osovina — moja kola uskoro će biti samo gomila delova. Te noći spavao sam pored Ketrin, ali je moje srce bilo hladno i tužno.