Trčali smo dugačkim hodnikom. Nosio sam njene haljine i one kese. Kod lifta, Temi je ugledala mašinu za osiguranje putnika.

Trčali smo dugačkim hodnikom. Nosio sam njene haljine i one kese. Kod lifta, Temi je ugledala mašinu za osiguranje putnika.
»Molim te«, rekoh, »imamo samo pet minuta do poletanja.« »Hoću da Densi dobije pare.« »Dobro.« »Imaš pola dolara?« Dao sam joj pola dolara. Ubacila ga i tiket je iskočio iz mašine. »Imaš olovku?« Temi je popunila tiket i onda je tu bio koverat. Stavila je tiket u koverat. Zatim je pokušala da ga ubaci u prorez na mašini. »Ova stvar neće da uđe!« »Izgubićemo avion.« I dalje je pokušavala da strpa koverat u prorez. Nije mogla da ga smesti unutra. Stajala je tako gurajući koverat u prorez. Sada je koverat bio potpuno savijen napola i sve ivice su bile izgužvane. »Poludeću«, rekoh, »ne mogu to da izdržim.« Gurala ga je i dalje. Nije ulazio. Pogledala je u mene. »Dobro, ajmo.« Popeli smo se liftom sa njenim haljinama i kesama. Pronašli smo izlaz za ukrcavanje. Dobili smo dva sedišta blizu repa. Stavili smo pojaseve. »Vidiš«, reče ona, »rekla sam ti da imamo dosta vremena.« Pogledao sam u sat. Avion se pokrenuo...Imali smo let u pola 4 posle podne te subote. U dva sam se popeo i kucao na Temina vrata. Nije bila tu. Vratio sam se u moj stan i seo. Zazvonio je telefon. Temi, »Slušaj«, rekoh, »moramo da mislimo na polazak. Ljudi me čekaju na Kenedi aerodromu. Gde si?« »Fali mi 6 dolara za recept. Uzimam neke Kuaalude.« »Gde si?« »Tu ispod Bulevara Santa Monika i Zapadne, blok niže. Jedna Oulova apoteka. Ne možeš je promašiš.« Spustio sam slušalicu, otišao do Vagena i krenuo tamo. Parkirao sam blok ispod Santa Monika i Zapadne, izašao i pogledao oko sebe. Nije bilo nikakve apoteke. Vratio sam se u Vagena i vozio dalje, tražeći njen crveni Kamaro. Onda sam ga ugledao, pet blokova niže. Parkirao sam i ušao u apoteku. Temi je sedela u fotelji. Densi je potrčala prema meni i uputila mi grimasu. »Ne možemo da vodimo dete.« »Znam. Ostavićemo je usput kod moje majke.« »Tvoje majke? To je pet kilometara u drugom pravcu.« »To je na putu za aerodrom.« »Ne, to je u drugom pravcu.« »Imaš 6 dolara?« Dao sam Temi šest. »Vidimo se kod tebe. Jesi spakovan?« »Da, spreman sam.« Vratio sam se i čekao. Onda sam ih čuo. »Mama!« reče Densi, »oću Ding-Dong!« Popele su se uz stepenice. Čekao sam da siđu. Nisu silazile. Popeo sam se. Temi je bila spakovala stvari, ali je još klečala, otvarajući i zatvarajući rajsferšlus na svom prtljagu. »Znaš šta«, rekoh, »poneću ostale tvoje stvari u kola.« Imala je dve velike papirne kese, pune puncate, i tri haljine na ofingerima. Sve to i još onaj prtljag. Poneo sam kese i haljine dole do Vagena. Kad sam se vratio, ona je i dalje otvarala i zatvarala rajsferšlus. »Ajmo, Temi.« »Čekaj malo.« Klečala je povlačeći rajsferšlus gore-dole, levo-desno. Nije gledala u prtljag. Samo je povlačila rajsferšlus gore-dole. »Mama«, reče Densi, »oću Ding-Dong.« »Ajde, Temi, idemo.« »Uf, dobro.« Pokupio sam torbu s rajsferšlusom i one pođoše za mnom napolje. Pratio sam slupani crveni Kamaro do kuće njene majke. Ušli smo. Temi je stala pred komodu svoje majke i počela da izvlači fioke i da ih vraća. Svaki put kad je izvukla fioku, zavukla bi unutra ruku i sve ispreturala. Onda bi zalupila fioku i otvarala novu. Opet sve isto. »Temi, avion je spreman da poleti.« »O ne, imamo dosta vremena. Mrzim da se motam po aerodromima.« »Šta ćeš sa Densi?« »Ostaviću je ovde dok se keva ne vrati s posla.« Densi je ispustila jecaj. Najzad je saznala i zajecala i suze su potekle, a onda je prestala, stisnula pesnice i vrisnula: »HOĆU DING-DONG!« »Znaš šta, Temi, čekaću u kolima.« Izašao sam i čekao. Čekao sam pet minuta, zatim se vratio unutra. Temi je i dalje izvlačila i uvlačila fioke. »Molim te, Temi, krenimo!« »Dobro.« Okrenula se prema Densi. »Slušaj budi ovde dok se baka vrati. Drži vrata zaključana i ne puštaj nikoga osim bake!« Densi je opet zajecala. Zatim je vrisnula: »MRZIM TE!« Temi je krenula za mnom i ušli smo u Vagena. Upalio sam motor. Onda ona otvori vrata i izađe. »MORAM DA UZMEM NESTO IZ MOJIH KOLA!« Temi je potrčala prema Kamaru. »E jebi ga, zaključala sam ga a nemam ključ! Je l' imaš ofinger?« »Ne«, dreknuo sam, »nemam ofinger!« »Odmah se vraćam!« Temi je potrčala natrag u stan svoje majke. Čuo sam vrata kako se otvaraju. Densi je jecala i drala se. Vrata su tresnula i Temi se vratila s ofingerom. Otišla je do Kamara i provalila u njega. Prišao sam kolima. Temi se prebacila na zadnje sedište i kopala po toj neverovatnoj gomili — odeća, papirne kese, kartonske čaše, novine, flaše od piva, prazne kutije — nabijenoj pozadi. Najzad ga je pronašla: svoj fotoaparat, Polaroid koji sam joj dao za rođendan. Dok sam vozio, terajući Vagena kao da pobeđujem u Indijanopolisu, Temi se naslonila na mene. »Ti me stvarno voliš, a?« »Da.« »Kad stignemo u Njujork, jebaću te kako nikad nisi bio jeban!« »Ti to ozbiljno?« »Da.« Uhvatila me za karu i priljubila se uz mene. Moja prva i jedina riđokosa. Imao sam sreće...