Temi je navratila te noći. Bila je omamljena pilulama. »Hoću šampanjac«, reče ona. »Dobro.« Dao sam joj dvadeseticu.

Temi je navratila te noći. Bila je omamljena pilulama. »Hoću šampanjac«, reče ona. »Dobro.« Dao sam joj dvadeseticu.
»Odma' se vraćam«, reče ona izlazeći. Onda je zazvonio telefon. Lidija. »Htela sam samo da čujem kako si, šta radiš... « »Nije loše.« »Kod mene jeste. Trudna sam.« »Šta?« »I ne znam ko je otac.« »Idi?« »Znaš Dača, onog dasu što visi u baru gde sad radim?« »Da, stari Baldi.« »Vidiš, taj je stvarno dobar. Zaljubljen je u mene. Donosi mi cveće i bombone. Hoće da se oženi sa mnom. Bio je stvarno dobar prema meni. I tako sam jedne noći otišla kod mene s njim. Uradili smo to.« »Dobro.« »Onda je tu i Barni, oženjen je, ali mi se sviđa. Od svih tipova u baru, jedini on me nije muvao. To me fasciniralo. Inače, pokušavam da prodam kuću, znaš. I tako je svratio do mene jedno popodne. Onako u prolazu. Reče da hoće da pogleda kuću za nekog prijatelja. Pustila sam ga da uđe. E sad, bio je navratio baš u pravo vreme. Deca su bila u školi, pa sam mu dozvolila... Onda je jedne noći taj nepoznati ušao dockan u bar. Pitao me da pođem kući s njim. Rekla sam mu ne. Onda je on kazao da hoće samo da sedne u moja kola sa mnom, da popričamo malo. Rekla sam dobro. Seli smo u kola i pričali. Onda smo podelili džoint. Onda me poljubio. Taj poljubac je kriv. Da me nije poljubio, ne bih to učinila. Sad sam trudna, a ne znam od koga. Moraću sad da čekam da vidim na koga će dete da liči.« »Dobro, Lidija, mnogo sreće.« »Hvala.« Spustio sam slušalicu. Prošlo je minut vremena a onda je telefon ponovo zvonio. Opet Lidija. »Oh«, reče ona, »pitala sam se šta ti radiš?« »Sve po starom, konji i piće.« »Znači sve je u redu kod tebe?« »Ne baš sasvim.« »Što?« »Pa... poslao sam tu ženu po šampanjac ... « »Ženu?«»Ovaj, u stvari devojku ... « »Devojku?« »Poslao sam je sa 20 dolara po šampanjac i nije se vratila. Mislim da me prešla.« »Kinaski, neću da čujem o tvojim ženama. Jesi me razumeo?« »U redu.« Lidija je prekinula vezu. Neko je kucao na vrata. Bila je to Temi. Vratila se sa šampanjcem i kusurom.U podne sledećeg dana zazvonio je telefon. Opet Lidija. »I, je l' se vratila sa šampanjcem?« »Ko?« »Tvoja fuksa.« »Aha, vratila se ... « »I šta je onda bilo?« »Popili smo šampanjac. Nije bio loš.« »I šta je onda bilo?« »E, jebi ga, znaš već ... « Začuo sam dug ludački jauk ustreljene zveri u polarnom snegu, ostavljene da iskrvari i umre sama u divljini... Prekinula je vezu. Spavao sam veći deo popodneva i te noći otišao na trke. Izgubio sam 32 dolara, vratio se u Vagena i vozio kući. Parkirao sam ga, krenuo ka vratima od stana i gurnuo ključ u bravu. Sva svetla su bila upaljena. Pogledao sam oko sebe. Fioke su bile izvučene i ležale prevrnute na podu, krevetski čaršavi se vukli po patosu. Sve moje knjige su nestale iz police, uključujući dvadesetak knjiga koje sam ja napisao. I moja pisaća mašina je nestala i moj toster je nestao i moj radio je nestao i moje slike su nestale.Lidija, pomislih. Sve što mi je ostavila bio je TV aparat jer je znala da ga nikad ne gledam. Izašao sam napolje i ugledao Lidijina kola, ali ona nije bila u njima. »Lidija,« rekoh. »Ej, dušo!« Išao sam gore-dole ulicom i onda spazio oba njena stopala, kako vire iza malog drveta ispred zida jedne zgrade. Pošao sam ka drvetu i rekao: »Ej, koji ti je kurac?« Ona je samo stajala. Držala je dva cegera puna mojih knjiga i blok mojih slika. »Znaš šta, ima da mi se vrate moje knjige i slike. Moje su.« Lidija je izašla iza drveta — vrišteći. Izvukla je slike i počela da ih cepa. Bacala je parčiće u vazduh i gazila ih kad bi pali na zemlju. Nosila je svoje kaubojske čizme. Izvukla je moje knjige iz cegera i počela da ih baca naokolo, po ulici, po travnjaku, svuda. »Evo ti tvoje slike! Evo ti tvoje knjige! I NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA! NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA!« Zatim je jurnula ka mom dvorištu s knjigom u ruci, moje poslednje izdanje, Izabrana dela Henrija Kinaskog. Vrisnula je: »Hoćeš tvoje knjige? Hoćeš tvoje knjige? Evo ti tvoje jebene knjige! I NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA!« Počela je da razbija stakla na mojim ulaznim vratima. Držala je Izabrana dela Henrija Kinaskog i lupala staklo po staklo, vrišteći: »Hoćeš tvoje knjige? Evo ti tvoje jebene knjige! I NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA! NEĆU DA ČUJEM O TVOJIM ŽENAMA!« Stajao sam kao ukopan dok je ona vrištala i razbijala stakla. Gde je policija? pomislih. Gde? Ona zatim potrča niz dvorište, naglo skrenu ulevo kod kante za đubre i izlete pred susednu zgradu. Iza jednog žbunića bila je moja pisaća mašina, moj radio i moj toster. Lidija je podigla pisaću mašinu i istrčala nasred ulice s njom. To je bila teška staromodna pisaća mašina. Uzdigla je mašinu s obe ruke visoko iznad glave i tresnula je o beton. Tipke i razni delovi razleteše se na sve strane. Ponovo je uzdigla mašinu iznad glave. Vrisnula je: »NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA!« i tresnula mašinu o beton. Posle toga, uskočila je u svoja kola i otišla. Nakon 15 sekundi pojavila su se patrolna kola. »To je narandžasti Vagen. Zove se Stvar, liči na tenk. Ne sećam se registarskog broja, ali slova su HZY, kao HAZY, 3 razumete?« »Adresa?« Dao sam im njenu adresu ... Normalno, doveli su je. Čuo sam je kako kuka na zadnjem sedištu kad su stigli.